Женски свет

Стр. 224.

ворник. Чула сам и неки женски глас где неколико пута тужно и са много бола рече: Радомире, је ли те прошла рана твоја2.

„После тога на два три дана дође брзојав, да је у Букурешту потписан мир. Та вест је врло обрадовала народ и Београд. Почеше се китити заставама српским, грчким и румунским, а на граду испалише сто и један топовски метак. Неколико дана доцније одох до паробродске станице да дочекам балканске делегате, који донеше мир. Дочек беше леп а света беше много. Београд се сав шаренио окићеним заставама.

Бавила сам се у Београду три недеље, чула сам и видела много. Посетила сам и десету резервну болницу, где сам нашла браће Црногораца. Говорила сам с њима много па и о Скадру, који беше негда српски па и овом приликом и ако само привремено у рукама српске нам браће Црногораца, а кога су, на жалост, морали напустити под притиском Европе. Говорила сам о Криволаку, о браћи и сестрицама са ове стране Дунава и Саве. Запиткиваху ме како ми овде о њима мислимо и према њима осећамо, а ја им одговорих: Ми браћу Црногорце волимо и много се с њима поносимо и т. д. У седмој резервној болници разговарах се са браћом Србијанцима из Врањског округа и они ме много запиткиваху. Не могу, да ти опишем колико беху ти часови за мене пријатни и срећни.

Једног дана бејах у граду, или боље рећи: Београдској Тврђави. Ту сам видела бугарске заробљенике и неколико Турака; они беху сви весели, певукаше, скакаше; играју се као деца. Видех ту и једну батерију заплењених бугарских топова и митраљеза.

Топчидер сам неколико пута посетила и тамо разговарала са војницима о бугарским зверствима. Нисам могла ни замислити, да човек може бити такова звер, као што ми причаше за Бугаре да су били. Један војник рече ми, да је рањен лежао код Злетова И.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 10

гледао, како Бугари купе своје рање-

нике, а наше бајонетом пробадају. Знаш, сестро, рече ми војник, и до мене дође један Бугарин, а то беше

мој побратим испод Једрена, са којим сам делио све што сам имао. Ја му рекох: „братко“. Он ме боље погледа па рече: „Крсто, ти ли си тог Лезии немој да се макнеш одавде, а кад буде мрак, ти бежи куд знаш, те се тако избавих.“ Тако сам лежао цео дан, а кад се мало смрачило, ја се одвучем до неке шуме и легнем. Кад пред зору чујем топот коња, то беху неколико људи из: наше коњице, спазише ме и метуше на коња па предадоше у пољску болницу, ето како сам се ја спасао.

Други војник причаше ово: Једног дана заробише ме Бугари, код Ретки Букви. Ја им одбегнем и попнем се на неко дрво. Тек што сам се сакрио, видех где Бугари носе нашег рањеника. Наложише ватру, натакнуше рањеника на ражањ и почеше га пећи. Кад је био пола печен, указа се наша војска и Бугари се разбегоше куд који. Кад наши војници спазише печеног чевека стадоше, као укопани. Ја се сиђем доле, те им све испричам. Тада смо Бугаре гонили, дванаест сати без одмора. Знам, да ће нас добро запамтити онај, који је и ако је који остао жив, заврши војник.

Једног дана видех на улици човека, грехота је да кажем, ругоба, али морам признати, да такову ругобу још мога века нисам видела. Запитах га, зашто је такавг А он ми рече: да су га Бугари пекли, шаке до зглавкова секли и уши му одсекли.

Видила сам редова Миливоја Николића, који је са Брегалнице понео шест рана, поред тих шест, жртвовао се, да спасе живот свом официру. Драговољно је понудио, да се са њега скине један део коже и пришије преко ране тешко рањеног артиљериског капетана Радивоја Радосављевића.

За ово пожртвовање одликован је од Њ. В. краља високим одличјем: орденом Карађорђеве звезде четвртог