Животь и приключенія Димитріа Обрадовича, нареченога у калућерству Досіөеа. Часть 1

3 найболи Манасширь у Срему, хажеми све, фале^иии сврхь свєга Манасширь ХОПОВО, дае други на земли рай, Но! Нигде него у опово; паоз разговоръ после, даћемо на пушу ести (и да онь нїё напоменуо ыени то неби ни на умь пало.) За напишакь нїз намъ било бриге ерь з НІКИ Тодорь казао даѣемо све покрай бегея ики. Я кажемь да имамь три грошика, од они ідомїе последни пушь мой Тетакь дао, (а дае знао на какавъ ке ни и путь даши неби ми и дао,) тоз доста одговорїомїе, три грошика хлеба доста ке намь битн за двадни: дочеши на паметь Маленичині разговоръ, пакъ рекнемь смїюкисе, да и ша три грошика нейма, у калуке ре идемо мора нась вилаешь раниши. Сутра дань Неделя, дувань стой ваздань затворенъ, какосе годъ оке за побеки и утеки, легнемо заедно, не заспаваши, нїе намь било до спаваня, него заразговарашисе и савешоваши какокемо се измаки, и какокемо учиниши да се баремь први дань ниісо не досеши да смо очистили: све се то метне у редь и намести: хоке намь садь брже зору донеши ? Нїкада з девойка на удаю сь велимъ недоумѣніемъ нїе чекала; коя се з сву нокь красила и уподоблявала, ш'ши їойе до спаваня, ер мисли сутра дань на вѣнчанѣ поки; како смое ми чекали. Доке и она едаиь путь: Ыїка узме мою Торбу сь нашили кошуляма, поятъ катихїсисомь и часловцемь и сі хлебомь