Животь и приключенія Димитріа Обрадовича, нареченога у калућерству Досіөеа. Часть 1

74 несемъ му мое еєсєлє гласе и новине, казиваосамь му и сь такимъ усердіемъ, као да самъ бїо богъ зна ійікво сокровиіце нашао; заклинюкига єа су замъ у очиыа да ми да савешь, како би я могао колико пре, у оне блажене горе доки, гдисе човекь може попусшиничити. Лето, за путованЂ добро Ереме, мойши НІКА кои до тогъ часа никадь о свешини нїе санкѳ, него иоідь савише, од векь з питомъ бїо съ девойкама кадь би шниыа пазарїо, у ови паръ сасвиыь се заборави, савсе измёни и промеки, рекаоби као дагаз мое говореі-їЬ обаяло и очарало, и почнеми овако бе* седипіи. Како то? Сашъ си наумїо поки? А я овде пра да гутамъ разбїяюки памукь? Неке то НІКА трпипіи ! за єдно смо расли ! заедно книгу учили! заєдно на занашу били! заеднокемо и путоваши. То изрекавши загрлимосе и полюбимо, заданьи едань другоме речь и вїру дасе некемо Нїкадь расташи, коби при свемь овомь не пОмислїо да ово богъ овако ненамеіда? Ясе тада нимало ошомъ нисамь сумняо, и све самъ за явне знаке узимао дакусе набрзо посвешити. Н.1КЛ мало попомисливши седи ши овде рекнеми и чинисе као да разбїяшь памукь, идємсе и я мало сь тимь Тодоромь поразгсвориши, оде, постои по саша, пакь опешь доке, онь з разумиїи бїо од шене, нїе питао ни за пеідере ни за пусти ни ке, него кои з прави путь од Тамишвара кь С’рему, гди се Тиса прелази гди ли Дунавь, и кои з паи-