Живот Дра Јована Суботића 1

1858. издао прву књигу мојих дела, онда је немилостива очина рука н ове две кукавице које кроз прозор. које на врата пзбацпла! Једна једпна одржала се у устима народа п уитла је у збирку мојпх лирских песама; „За пхто да се ја бринем?“ Пека мн буде допуштено да им овде само имена побележнм, да одлахне и њпма и мом родитељском срцу: „На Музу,“ „Растанак,“ „Живот пољски,“ „Блаженп жпвот,“ „Влајко на Марпном гробу,“ „Смрт Марпна,“ „Срећа п Љубав,“ ~Н а фил oз o фиј у,“ 37 ) „Ружпца,“ „Једном пријатељу,“ „Љубица,“ „Гробље,“ „Георгпју Грујићу.“ Прве штенце од паса бацају људи обично у воду, прве песме од људи, обпчно су једне среће са тпм штенцима. То није нпшта изванредно код песнпка пп код других парода, а камо ли код нас, којп смо билп без прплика својих, без књижевпог свога жпвота, без усредоточеног живота народног. Морали смо упилити очп у други који народ, па се његовим дахом запојити, и његовим гласом запеватп. А и то пије бидо најпре на прсима наше Музе отхрањено, него је као туђе птиче из кавеза туђег пзвађено, у наше лугове пуштено, и певало оно и оиако, како је тамо певати научило, само гласом нашега народа. Али док су те песмице постале, док су у души песнпка живеле, кад су се први пут у чиети зрак карловачки дизале, и кад су му у дивној карловачкој околици, у наравном том иеривоју пајлепше врсте, мајским чудо красним јутром, и неописано чаробиим летњим вечером при дивотном осветљењу пунога месеца, при оамотном проходању, у души одјекивале, и то час уз пратњу слабогласне Фрулице па-

37 ) ове две, разређеним словима штампаие, ушлс еу у „Лиру“ 1837. г, разуме се, u горе споменута: „Зашто да ее ја бринем?"

89

Карловци