Живот Дра Јована Суботића 1

стпра, сад као са пратљом слаткогласнпх младих певаппда, које су с посла кућп хптале п дан с песмом крилу ноћп предавале: онда је песмом ужпвао п нешто тако слатко, тако чпсто, тако бајно п чаробно, да никада у животу није осећао ужпвања тако мирпа, тако сласти пуна, и тако надземна. Овај зрак, ова дивна околица, ова месеппна лако да је у души младог песника п прпправпла љиву п посејала семе свега онога, што је после у току жпвота шеговог никнуло п развило се. Без тог јутра и вепера карловачког може бптп да бп душа тога младића остала илп неплодна мочвара, која ипчему не да нп никнутп, плп суха песковпта пољана, која такп удаљи оно, што од ове врсте у њој ншше, п бедно жпвети допушта. Уједно морам п ово напомепутп. Јасаму Карловцпх иепосредно са прпродом живео, осећао и ужпвао. Одовуда долази, да се у мојим песмама прпрода јако истиче, и жпвот овај сваком приликом израза набавља. У Карловцпх сам п још једну друге врстп крпзу пздржао. У целом детпњству био, сам телом слаб и свакп час болестан. Године 1833. било је пролеће лепо али студено. Ла одем лако обучен да се у дворској башти пграм са другови лопте. У игри сам ое морао разгрејати, а после озепстп, еле тако други, трећи дан, добијем тиФус, п то жесток. Но иређе ме сретио, и већ сам као реконвалесцент само собу чувао. Чиии ми се, да сам у то доба дијететичну погрешку учпиио, те иаднем па ново у тиФус. Овај је био још жешћи. На Благовести ме даде мати, која ме је неговала, причестити. Овај црковнп чин, сећам се, да је благодатнп утисак у дух ми учшшо, и болест се окрепе иа боље. На Цветп увпје ме мајка

90

Карловцж