Живот Дра Јована Суботића 1

перинама и одведе ме у „зелене“ Добрпнце. Трећи дан пробудпм се, дођем к себп, пс неисказаном сластп видим кроз малени собни прозор да су врбе у велпко наресиле. На Велики Петак испепе ми мати младог зеца, направи мп салату од боба, п понуди ме. Прасне п зец и салата, паднем у здрав саи, ir оздравим. Од тога доба био сам увек здрав здравцит читава живота, и само један црвени ветар у лицу године 1856. опомене ме на трошност човечјег тела, те ме побуди, да се већма пожурим, да урадим штосам предузео израдпти. П треће врсти кризу претурио сам у Карловцих, и то за мој живот од највеће важности. Мој отац и мати желели су да идем у калуђере, па да дожпве, да им син архимандритом дође у Добринце на четирп коља. Ја нисам имао на то вољу. Али као добро дете ваљало је барем да покушам учинпти што они желе. За тај случај ваљало је да ступим у богословпју, кад сам гимназију био свршио. Оии који су били каидндатп за богословију, чпм су свршили испите, ишли су на јутрење п вечерње сваки дан у саборну цркву. Један дан пођем и јана катадневну 38 ) вечерњу у ту цркву. Но кад ступим на врата црквена, стужи ми се на срцу тако, да нисам могао нипошто у цркву ступпти. Страшна нека сила зграби ме као вихор, п окрене ме на страну од куда бејах дошао. А није да нисам био црквен човек. Шта више радо сам имао црквене обичаје, а нарочито црквене песме. Учитељ Јова у Руми бејашеме научио, те сам држао страну као какав богословац и на јутрењу и на вечерњу, а већ о служби није ни било чудо никакво.

38 ) грчко-срп. реч, свакидашњи.

91

Карловци