Живот Дра Јована Суботића 1

а оно је еад време да се одлучшп. Послаћу те у Беч па академију, па се прпправп тамо како ваља за свој занат.“ Мој мшпг отац впђао је у молерпсању занат, а не уметност. А' то је наравно, јер је познавао само молера Перу Чортановића п оне друге, којп су у Срему цркве моловалп, а овп су свп бидп доиста занатлије, ма да су некп говорпли, да су академију у Бечу свршплп. Истина, нпје био даље од Митровице на једној страни, аод Новог Сада на другој; но ина овом земљпшту могао је у Карловцих и боље ствари видети, него што су сремски црквени молери његова доба производплп, али му нигде и никад нису уметност у оној сили II слави пред духом сијнула, у каквој у Бечу н. пр. сија и онима, којп имају само здраве очи, ако о уметностп самој п немају права и потпуна образа, то се није од њега нп могло искати, да он сам свом сину правац даде и определп, па га на тај изведе. Овом својом изјавом показао је свакако, да свом детету пајбоље жели и хоће. Но право рећп, нисам ни ја познавао ту уметност боље од свога оца. Имао сам дара, колико сам то пскусио, за цртање, имао сам љубави к уметности у опште. Али ни молер Пера Чортановпћ, ни његовн ремецн не имадоше за мепе оне силе, која душом овлађује. С друге стране осећао сам у себи дара и за науке. Успех сам показао најленшн у учељу. Млада душа повијала се кроз внше дана час иа ову, час на ону страиу. Је ли се школа показала јачом, болело ме је срце за уметиости; је лн јача воља па страну ове стала, мадо што нпсам заплакао за оном. Најпосле се одлучим за школу, и кажем то оцу.

93

Карловци