Живот Дра Јована Суботића 1

и над њим написао опет нечитко, а могло би се читати „присвои“. Ово би имало више емисла. стр. 88. Додатак S5. напоменн. У главн „Ђаковање“ говори Суботић нешто више о књизи Politz-a, коју епомиње и на стр. 39. ове књиге. То меето је Суб. додније превукао те због тога није штампано на своме месту. Али будући да је то дело дало Суботићу прву теорпју појезпје, п упознало га са немачком књижевношћу, потребно ће битп да се то пребрисано меото у целини наведе. Оно у ркп. долазп па отр. 123. ове књиге иза оног зачела које се почиње: „Лако да су им се жеље .... кад год ју је из срца позвао“. ~ Ово је било време, кад сам ее највише бавио Пелицом. Пелиц је у немачкој литератури издао немачку антологију. Разделио ју бејаше по врстама пееништва: лирског, епеког и драмског; а у четвртој књизи имао је за предмет краенословље. Пред сваким одељењем износио бјаше теорију сваке врсте, а то је било за«онако младе ученике од неизмерне корпсти. Затим је све важннје песме или одломке обрадио статарно, бавећи се са евакпм скоро пзразом, п тумачећп га са сваке стране; лакше ствари обављао је на лакшу руку, курзорно. Није дакле чудо бшш, да се млада сила покуша у свим врстама лиреког иесништва. Тако налазим у својим белешкама и списима ија на такове покушаје. Међу осталима дође ми пред очп и једна веђа пеема, херопда, под именом: „Ефросина ТаЈшји“. Ова је тога ради знаменитија, што је написана стихом, којим су ее старијп напш стихотворци служили: Да, у гробу црном труне земно моје тело, Зелена га брани трава од сунчана зрака. А на крсту лаетавица тужну песму пева. Овај се стих каеније изгубио из наших песана, и на место љегово стао је овај метрум: Да, у гробу црном труне Земио моје тело, Зелена га брани трава Од сунчана зрака . . . Соларић је све евоје песме њим писао“. II ио овим речима Суботићевим нзлази да се овде мисли друго дело од два која су наведена у напоменн 35. стр. 88. 0 смеру свога дела говори Politž у иредговору к другом издању ово: r Fast sind vier und zwanzig Jalire verflossen, seit ich mit die sem „Handbuclie“ den Versuch wagte, die teutschen Classiker alterer und neuerer Zeit in den Kreis des gelehrten Schulnnter

служили:

156

Допуне тумачу и поправке