Живот Дра Јована Суботића 1

Greif, holde Mnse, die imentweihete, Die. sanfte Leyer, welche die Seligkeit Der Gdtter singt rait siissen Tdnen, Und mit erfalirener Hand entlass Der gold’ nen Saiteu zarte Melodien, Wie sie des Pindus dnftender Aetlier sangt, Wenn die den Dntergang der Sonne An der vergoldeten Hdhe feiert etc. A свршује ce: Und frendig hdrc an den bekannten Eand, Der spater greift die Stimmen der Dankbaren, Erschallen: „Vater, ewig lebt dein Heiliges Bild in den frommen Herzen. 11 Стварп мале, алн у спомеиу np.ro миле за онога, •који је те пасове жпвео ! За н>има дошао је живот мучан, озбпљан, пун тешких задаћа; на крају тога пе ће нам нико замерптп, ако нађемо радост у јасном каквом зраку пз детнњства, у слатком каквом спомену пз тога. У мају иретрпи Гпмназнја питав потрес. Са пеколико прпјатеља договоримо се, да дајемо мајалес. Јавпмо директору не да се ни осолити. Али пастојању н аукторитету мом .... да, аукторитету, јер сам већ. био у Карловцих славан човек, кога је знала сва гимназија, сви Карловчани, паисаммитрополит Стратимировић. Алн се управптељ бојао, да ие буде каква пзгреда, па ће онда устати на љега и Карловчанп п митрополит. Ја се подјемчнм за ред, и тако се приправи јагањаца и другога јестива, пецива. Добијемо добра вина, те хајде једног красиог мајског јутра на чаробио Стражилово. Изиђемо с песмом, коју сам нарочито за тај марш написао. Мајалес пспадне прекрасно, и донесе управитељу само прпзнање и похвалу.

87

Карловци