Живот Дра Јована Суботића 2

Често ми је говорпо, да нема нимало воље да ее покалуђерж, п да би волео него Бог зна шта, да га то прође. Отишавшп у Русију изјавп и тамо, да би му мжitge ои.то,-дага Русија призна за кнеза дрногорског, а владику нека упжне другог кога. То му се уважи, п он се врати пз Русије као црногорски кнез. Били смо у „Хотел-Мајслу“ у Бепу, где бејаше одсео кад се из Русије вратио. Наравно сад је био признатп кнез црногорски, акадје ишао у Петроград, онда је био само означени наследник Петра владике у црногорској влади. Сад се осећао самосталнијим и много снажнијпм, него пређе. Према мени не беше се ни у чем променио. Приповедао ми је све и свашта. Једаред ми почне казивати, како је с царем Никодом прошао. Најпре је са руским министром вањских послова о ствари говорио, и љему је приопштио, да би му већма по вољп било, да буде кнезом црногорским него владиком. Најпосле позове га цар к себи. Оде он тамо и у бризи и у страху. Ко је познавао цара Пиколу, зна да је био колос од човека; а Данило је био низак и ситан. „Ти хоћеш да будеш кнез црногорски, а не би рад бити владиком?“ Тпм почне цар свој разговор. „Тако је, Ваше Величанство!“ „Е па нека тако буде!“ пресече цар, приотупи му п пригрли га на прса. „Кад ме загрли и на своје прси пригрли, учинп ми се, да ме са земље подиже, ж високо високо до неба уздиже “ Ово су Данилове речи. Он оде из Веча на Цетиње, но тамо наиђе на заверу, коју срећно својом одважношћу у постанку угушп. Зна се, да се јуначки борио, да му Црна Гора буде већа.

151

Покрет