Живот Дра Јована Суботића 2

§. 32. Правстис. Ретка је азбука, укојој би звук свакд своје сопствено искљудително писмо имао ; у свпма се мање више кубури. Ми би са горе пзложсшш редои писмсна једну од првпх ако не прву ппсменицу ималн. Али најпре треба, да се за њу сви изјаонимо, да је сви примимо. Азбука је нешто еасвим цроизвољно ; то у власти човека стоји, овим или оним знаком у писању служити се. Па затои видимо, да се она код свију народа све дотле колебала,. док сенајпосле пиеарима досадило нијенове начипе измишљавати : кад им се то већ досадило, онда је један начин мах отео, и до мала тај је постао начином писања општпм, п дао ппсменицу сталну. Баш зато, што је писменица нешто сасвим произвољно, напослетку је свеједно, пли овако изгледала, пли онако, само нека је стална, n нека је оно, што ваља да је, т. ј. нека се могу њом звукови језика изразити. Но премда је најпосле свеједно, илн азбука овако пзгледала, или друкчије; али свагда и на то ваља да се гледи, да не буде ружна, кад може бити лепа, да не буде сложена, кад може бити проста, да не буде тешка п замргаена, кад може бити лака и разговетна; јер кад нам стоји на вољп ово или оно изабрати, како да изберемо горе, кад можсмо. имати боље. Да мп имамо азбуку, којом се сви једнако служимо, онда о свему овом говорити сувишно би било; али код пас се тек тражи она азбука, при којој сви да се сложимо. И у оваковом стању етвари дужност је граматике не само на то гледати, како ова или она страпа пише, него, како би у датим околностима по основима разума требало да се пише. §. 7. ЕшШевни језик. Књижевни језик постаје евагда из језика, којим народ говори. Може ее истина олучити, да из свакога наречија особити књижевни језик постане; али то се ретко догађа,- него се понајвише једно наречије над другима подигне, пак после сиисатељп свију наречија њим пишу, а читатељи евију наречија исто, као своје више наречије, разуму и читају. И тако се сви они јако варају, који мисле, да се може народу за кљижевни језик други који, од његових наречија сасвим различан језик дати; а варају се и опи, којп мисле, да се кљижевни језик као какво механичко цело иа једанпут створити и народу датп може. Књижевни језик мора бити upe свега народни јсзик, а друго, мора се органски развити. То нам и еам разум каже, а то и у искуству видимо. Које наречије књижевним језиком да постане, завиои од случаја, као а causa nltuma; изближе пак зависи од тога, ако се љим више и ваљаније писало. пего другпма, особито пак, ако му јс пеоништво пзредно; јер то је са свим природпо,

173

0 Суботићевој „Српској Граматици“