Живот Дра Јована Суботића 2

видимо, да се књижевни језик више пута мењао, п да је свагда оно наречпје ту чест иосило, у ком се иајвише и најбоље радило. Тако у ХП. в. палази севећ једанјезик, којим су се свп стпхотворци служили, и тај је најириличнији алеманском наречију. Алн јс Алеманија п била онда главно меето немачког иеспиштва. Доцније отме мах Франачко наречије, јер се око Нирнберга пајвише и најбољс радпло и пева.то. У време реФормације највише се и пајбоље око Лутера радило, те је тако и на језик књижевни ударен иечат, којп свога виновника па први поглед издаје. Кад се већ паречнје ua место књижевног језпка иопело, онда је наравно, а и искуство учи, да се књижевни језик и од свога рођенога нарсчија, од кога је постао, удаљујс, пак с временом ж само ово, кад се еа књнжевпим језиком сравпи, као наречије стоји. Ово бива двоструким путем: 1.) књижевни језик све се већма и већма развија, а наречије говорно иди остаје на једном месту, пли као обично на путу развитка тек миди, наравно је дакле, да се у образу обадва нека разлжка указати нора; даље, књижевни језнк друге потребе има, мора се дакле у многом друкчије угодити дати, мора особите начине иримнти, и мора много којешта ново у себе узети, што у иаречију нема, наравно је дакле, да се овим све на даље од говордог паречнја размнче; најпосле пак и то много чипи, што се књижевним језпком изображепија класа народа служп, ова иак друкчије и мисли и говори, него ирост народ, наравно је дакле, да се и с ове стране књижевни језик од говорног удаљити мора. 2.) књижевни језик, као што _смо рекли, раширује своју владу и на духове другпх наречија, и они се њим као својим служе. Ово пак бити не може, да се што и од њиног наречија у књижевни језик не уеели. И заиста у жскуетву видимо, да књижевни језик из свију наречија по што прими, и то uo својој нотреби разложи и у себс узме ; овим пак наравпо, да се од свога говорнога наречија у толико већма удаљује. И ово је једно добро, којо је кљижевном језику нужно, и њему велику услугу чини; јер тим истим ирестаје он особена сопственост једне части народа бити, и постаје ошнтим благом, и све га страие онда као једнако евога сматрају и придржавају. Наравна је пак ствар, да се изговор кљижевпог језика никад тако општим учинити не може, као његово иисмо: он ће у изговору свагда интопацији наречија мање више подлежати морати. Та и у говорном иаречију многс речи у цисму сасвим једнаке, овако се у овој, онако у оној иокрајипи иарода изговарају. Пак и само ппсање у стању је речма у кљижевном језику сасвим други изговор дати.

175

0 Суботићевој „Српској Граматиди 11