Живот Дра Јована Суботића 2

У трећој радњи узпмао сам нд меру сваку мпсао п сваки изражај, и онда нисам пмао мира, док ми п једно и друго нпје сасвим по ћудп пспало. Годпне 1846. напишем чланак: ~Неке црте m повеснице сриске књижевности “ , 64 ) Ово је тако рећи био обрпс српске књпжевностп: ту су појавп из почетка наше књпжевностп; ту су дрте о Доситеју, Рајпћу, Терлајпћу, црквено-словенском језику, Везплпћу, Мразовићу, Стојковпћу, Впдаковићу, народнпм песмама, Вуку Караџпћу, Давидовићу, Магарашевићу и „Српском ЛетоппсуД Матпцп Српској, укратко, али значајно, пзводећи цвет пз корена, појаву из живота. И ова епоха спада к борбп славено-српског п народног језика за нашу књижевност. И у овој епохп био се бој између црквеногправописа пновога, Вуковог. У почетку српске најновије књпжевностп, која се у другој половини XVIII. века почпње, бавили су се списатељи по свом правом задатку са дрквеним књпгама пли по том, што су само [на] пстом језпку чпталп и у црквп слушалп, и тако су се бплп навиклп црквено-славенском језику. Тако је славнп наш Рајпћ, архпмандрпт, своју хисторпју Србаља наппсао црквено-славенскпм језиком. А и други, којп су перо у руке узимали, знали су' црковни језик, и бпло им је лакшетим језпкоммислп своје изражаватп, него језиком, којим им је матп говорпла. Тако је п наш дичнп Досптије као калуђер свакп дан читао п појао црквенпм језпком. Алп је он ипак пмао у крви својој п душп својој језпк, којпм је народ говорио. Ои је управо почео ппсати језиком народним, 65 ) т. ј. он је тако мпслпо п тако се изражавао, као што је то наш народ чпнпо.

м ) У Летопису за 1846. год. књ. 75. .и 1847. књ. 76. or> ) Он је, управо, тражио да и православни Срби у књигама употребљавају народни језик, а католици другојачије нису ни чинили, bcJi од XV. века.

42

Пешта