Живот Дра Јована Суботића 2

сачувано, било је сушта благост. душевна доброта, тихост и човечност. У последња времена напали су га са впше страна, пецкајући тобоже његове погрешке у знаностнма. алп су ове погрешке тако мало важне за оно. што је он писао, као погрешке какве старе хронике, за које нпко и не ппта. Онн су били па и преминули, а Видаковић је остао жив и дап-данас; јер и дан-данас читају наша деца његове романе тако нсто радо и с весељем, као и мп у оно време што смо их читали. Зато сам га и назвао списатељем мдадости народа, јер у деци народа живи младост његова. На,јславнији његови романи били су: „Усамљенп јуноша -- . „Велпмир п Босиљка“ и „Љубомир у Елпспјуму“ ; они, које је у старије доба наппсао, заостају нза оних првих много у чаробној простоти и безазлености. Језик му је био незгодап, он је писао црквенославенски; али је и та препона падала пред жељом читатеља, који су га читали. . У новије време покушали су га чистим народнпм језиком пред народ изнети, и то му је нов сјај дало. Али, кад већ ко то хоће да учини, нека радп то с потпуном озбиљности, и нека се потруди, да му одговара језик потпуно садашњем књижевном језику. Видаковић, прави Видаковић остаје и остаће у својим списима онаким, како их је сам писао. Ко хоће њега какав је да види и иозна, мора спрем.љен бити, да га позна у црквено-славенској одорп. У старе дане остане стари списатељ без свих средстава за жпвот. И ту прибави госпођа Јоваиовићка, супруга пешт[анског] градског инжерира 139 ) Димитрија Јовановића, ту лепу и велику заслугу, да иародног радина у своју хгућу прими, све му што ваља за старог инвалида даде, и подвори га у болести и на

139 ) тако у ркп.

73

Пешта