Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа I

Пс

Народ један без истините Историје своје, никад велики и никад срећан не може бити, и увек је изложен пропасти. Народ, који Историју своји предака не познаје, он живи у мраку и никаквом се добром напредку надгти

не може.

| Време је одавно било да Срби имаду верну и истинито ; написату Историју Србије Кара-Ђорђевог и Милошевог | "доба; да данашњи нараштај што у истој добро нађе да се ! с тим дичи и соколи, и да га још боље утврђује и упу-

ћује на пожртвовање за благостање свога отечества и за ослобођење народа Србског, који још није се сав са својом браћом Србије и Црне Горе сајединио, него раскомадан и поцепан још од Косова живи под јармом Гурске владавине и уздише за спајањем с браћом својом. А што у Историји нађе да су предци Србинови што неупутноим ружно радили, да се и тим исправља, и чува од рђави дела. Није ли познато сваком Србину а и најмањем пастирчету из Србске колебе славно име јунака Милоша Обилића, који 15. Јуна 1389 год. на Косову принесе свој живот за поштење и ползу свога народа, чијим именом сваки Србин и Србче гди било да било дичи се, и оно га у поштењу и пожртвовању подиже и ојачава. Тако исто познато је и свакоме Србину и Србчету проклето име Вука Бранковића, који у исго време на Косову пољу издаде свој народ и своју браћу Турцима. Које издаје и ког имена Бранковића сваки Србин и свако Србче гнушава се и грози, и грозиће се докле је света и века. Не служе ли дела та оба имена противна једна другом за поуку Србину2 Заиста служе; јер прво име Обилића, Србина учи поштењу, челичи у карактеру и смрема га за пожртвовање свога народа и отечества; а од Вуковог имена и злог његовог дела грози се, па и саму злу помисао удаљава од злог дела.

Па кад је ови навода права и необорима истина ; зашто су неки људи неистино, неправо и посве пристрастно писали и преузносили хвалом оне људе, к ји такову хвалу не заслужују. А писали и ишли на то да великог и бг3-