Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа I

— 616 —

штенодејству прокуну свакога онога између себе и у народу, који не би јавно са оружјем у руци устао на њиов позив и рок.

На овој скупштини било је више главара српски, свештени лица и други важни људи из народа, између који био је п Војвода Лома. Тад после свршеног договора и закључка скупштинског, заклетвом утрђеног да се на Цвети лигну ва Турке, Војвода, Лома истакне се и збору овако каже: „Браћо! Овај је сав наш збор и уговор добар и честит; али знајте сви, што и ја знадем, да никада ништа од овога договора бити не може, ако и Милош, Рудничке нахије садањи Кнез, у то с нама не пристане.“ Онда скупштива закључи, да се Милош позове да пристане са народом на устанак, и ако се не склони и не пође са народом противу Турака, да га убију. По том скупштина одреди Лому и закуне га, да то закључење њено изврши. Војвода Лома прими се тога, вакуне се и завери скупштини са овим речима: „да ће гледати да Милоша народњем устанку преволи, а ако не хтене, да ће га он као Турчина сматрати и у првој га згодној бусији убити, да неслужи ни Турцима, кад неће своме прејадноме народу и кукавној сиротињи у овакој нечувеној вужди и страдању; и тако да се најпре од њега — Милоша Обреновића — почне, па онда то лашње биће на Турке.“

Одавде из Рудоваца завереници оду сваки на своју страну, да народ за устанак спремају, а Лома, Милутин Гарашанин и Тома Вучић оду у Рудничку нахију Милошевој кући у Црнуће, да пазе кад Милош из Београда од Турака дође, да га превољевају и да од њега сазнавају шта Турци говоре и смерају, и да га чувају да неби народ од устанка одвраћао, и на песледку, ако га на устанак несклоне да га по закључењу скупштине убију.

После ове народне скупштине у Рудовцима, народни главари доцније 5. марта опет држали су тајно још једну народну скупштину у Вреоцима, Београдске нахије, код Капетана Петка куће, на, кој су били Војвода Лома, Мутап, Милић Дринчић из Рудничке, Никола Катић, Мијаило Ђуровић, Никола Прогоревчанин из Београдске и Капетан Васиљ Ваљевац, и од други нахија до 60. људи. Ту су се боље за устанак договорили п утврдили; и са скупштине у Остружницу на Саву шљали су Павла Гошнића, те је питао у Срему бавеће се Војводе, оћели што какове помоћи од куд бити, и ако неће позивали су и њи да устају и раније да гину, или да се турче, јер да се не може више зло турско трпити, ни одговор народу давати и уздржавати Га, него да се дижу не би ли пређе истребљени били, да не гледају жена и деце плач и стењање, гди пред њиовим очима Турци њиове сроднике кољу и убајају.

Докле су Срби држали тајне скупштине у Рудовцима и Вреоцима и спремали се противу Турака, Милош је се налазио једнако у Београду код Сулејман-Паше, који је доводио једног по једног од најодабранији Срба на жертву. Он није смео да излази међ народ, пи више је стрепио од Срба него од Турака, и зато се једнако у Београду и бавио. Но Срби гледали су, ма како да Милоша из Београда измаме и да га више не пушћају међ Турке, да неби опет пошо са Турцима противу народа, као што је то и у Хаџи-Продавном устанку чинио. Па кад га се дочепају, или да

си "а Шо ~ _<“___ | ~