Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа I

ПИ ~

-— 619 —

веру предаду, и да их пропусти, да могу под оружјем из града изаћи и у Ужице пневредимо отићи. Војвода Лома, одзове се Турцима на ту понуду и да им тврду веру да ће им дозволити да пођу куда који воли. На то изиђе сам собом Муселим Ага-Токатлић, као поглавица турски под оружјем, са једним калапсаним тањиром у десној рупи, на ком је било до два добра залогаја леба и гомилица ситне соли, и тако стим дође управо Ломи и рече му: „Ево ти, Војвода Ломо! аманет ти Божији, наша сиротиња и ми, а да све узмеш на твоју витешку веру и душу, те да пас испустиш здраве одавле, и сасвим нашим имањем и оружјем куда год у турску земљу, а ми би смо к Ужипу, ако ти хоћешг“ Тад' узме комад леба са тањира, замочи га у со, па од њега одгризе половину, а ону другу полу залогаја пружи десном руком Ломи: „Ово ти је, Војводо, од нас вјера и таоц, а Ћефил је Бог!“ Лома прими исти угризак леба, умочи га у исту со и поједе га, и оне исте Токатлићем изговорене последње речи, говором поврати му Лома. После те за лате један другомвере, поседају те се поразговоре, и Токатлић замоли Лому да их одма и тог истог јутра пропусти пи испрати к Ужицу. Лома му каже, да се спреме и да изиђу из града и да ће их он лично до ужичке границе испратити, и пре погипути, но задату веру погазити. Токатлић оде у град и са Турцима (њих око 70) спреми сви изађе из града. Лома их са неколико по избор момка сретне и пође с њима напред са дугом пушком о десном рамену низ рудничке врлети путем, који у Ужице водио; но кад пређу први поток и пођу уз Буквик, ал' истога Ломе млађи брат Мијаило, кога је он у Руднику са 50 момака, оставио, да гл чека док се он не врати, преким путем преко врлети испадне пред њи и без ичијег знања и заповести тајно заседне на путу и бусију уфати. Па кад Лома са Турцима, пред којим је он ишао, наступи на заседу, они њега пропусте, па онда живу ватру из пушака на Турке сви од једанпут оборе, Турке побију и самога Муселима Токатлића убију, који пре него што мртав на земљу с коња падне, тргне иза појаса пиштољ, јурне с коњему шуму међу заседу, скреше пиштољ, једног Србина у заседи убије, а потом се с коња мртав на земљу свали.

Војвода Лома изненађен тим, обори и он са својима пратиоцима плотун на Србе у заседи, те их једва сузбије и само жива три Турчина спасе, међу којима је био и 'Токатлићев барјактар. Лома да одржи своју задану реч, са том троицом одбрањени Турака пође даље путем напред, да бар њи тронцу живе испрати. И кад су били у путовању, притурили Рудничиштва преседлицу горе, оборе низ косу и кад при дну буду, устави се Токатлићев барјактар, који је на добру коњу мркову јашио, и који је дозро оружје за појасом и леп у сребру окован п искићен јатаган имо, кога тад иза појаса извади и са корипама пружи га Ломи са овим речима: „Војвода Ломо! Ја видим, да ти овоме, што се нама догоди, рад бпо неси, колико ни ја; него то бива тако свуда, ђе промакну рози, уши, зуби ли мимо главу, А ево сад пи вазда теби од мене свакојако фала! Ти како си нас тројицу испратио верно и поштено, тако би баш и оне, да их хајдуци не побише, који ни за Бога, ни за веру ништа не маре и не знаду; но теби нај овај нож као мали од мене пешкеш, за хатар вјере и дослука, који 'во баш за тебе и јесте како за врлога јунака, пак се већ и