Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа I

— 621 —

Јован Курсула. Војвода.

Родом је из села Цветака ондашње подгорске кнежине, а садањег среза моравског нахије рудничке.

Како је Кара-Ђорђе 1804 год. устао противу Турака, Курсула је покупио неколико друга, па и он пошао против“ Турака, и био _ бој са Турцима на Чачку и Карановцу, и после тог где је год позван био и нашао се са Турцима био је бој, и делио је с њима мејдане. Он је принадлежао Мутаповој војсци. Али је он за себе независан био, и поред себе неколико добри момака голи синова, (бећара) водио. Па и ако никакове власти није за себе тражио, нити је се хтео исте примити; ипак Кара-Ђорђе за његова велика јунаштва, које је показао у свима приликама бојева, произвео га је у чин Војводе.

Курсула није био за вођу војске, али је управо јунак над јунацима био. У јунаштву није уступао ни самом Вељку. Курсула је неустрашими јунак био. Он се није страшио ни пушке ни сабље. Говорио је: „да њега пурак (тане) не бије, нити оштро гвожђе сече!“ Једино, говорио је, да му може само бити смрт од „боде“, а то је копља; и да му Турци с копљем досадити могу, а са дру“ гим ничим, као што је се тако доцније на Делиграду и десило.

Курсула је увек добре коње јашио, и никад у бој пешке излазио шије. Његово највеће задовољство било је на коњу са голом сабљом у рупи међу |'урке улетати, и на мејдан их позивати и мејдане с њима делити.

Под Курсулом више је добри коња погинуло, иу једном боју погине му вранац коњиц, кога је најволио, и ва њему више мејдана однео. И тако остане без добра коња. Но после тога, одма позоке га Кара-Ђорђе по неком послу у Тополу, куд му Курсула пешке оде. Кад Курсула у Тополу дође, изиђе пред Кара-Ђорђа, и назове му по обичају: добро јутро, Господеру! Он му одговори: „Бог ли помогао, брат Јово!“ И Кара-Ђерђе га упита: „Како си, Јово“ Курсула одговори: „Ето, како ме видиш, зло, Господару !“ „А зашто, Јово 2“ „Поједише ми пси — Турпи — мога вранца, и одсекоше ми моја крила, па сад пешке блато газим.“ Кара-Ђорђе му на то као шаљиво каже : „Енеде га сад, којекуле2 Зар ти не можеш пешке ићи, и без вравца Турке тући2“ „Та као могу, гдсподару, али много омање,“

Онда Кара-Ђорђе зовне свога домоуправитеља Нешу, па му на само каже да опреми његову арапску зелену бедевију (аткињу), коју су му ужички Турци на поклон дали, са селлом, ашом, уздом, и са свом сребрном и позлаћеном коњском опремом, па да такову изведе на двор, у авлију.

Кад хаткиња у авлију доведена буде, Кара-Ђорђе тад каже Курсули: „Брат Јово, деде узјаши ту бедевију, да је пробамо, каква је.“ Курсула стане око ње да обилази и да је загледа, па рече: „ја, Господару, не смем њу узјати, видим да је зла.“ „Та дела, узјаши“, рече Кара-Ђорђе „како не смеш, да је пробамо >“ Курсула полако приђе ближе пстој бедевији, и опет од ње измицајући се, пљескао ју је шишкао и говорио: „Баш, кад ми ти велиш, Господару, оћу је узјашити, па ма шла било са мном!“ И

Живот Кара-Ђорђа 40

=