Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа I

У епа и па Ок

— 622 —

онда се прекрсти и рече: „Боже помози“, и у једанпут, шашкајући је и милујући ускочи у седло исте, па јој не устегне див. Ме гине (кајасе од узде) него је по њеној вољи пусти, и она из ав- | лије под њим прескочи палисад напоље, и по малом часу врати је опет, те преко палисада у авлију ускочи, и одјаше.

Сад га Кара-Ђорђе запита: „Којекуда, како ти се допада бедевија, брат Јовој“ „О Господару, рече Курсула, та јунакиња је да је нигде јуначније нема! Алп је зла као моја стрина.“ КараЂорђе: „Е Јово, ја ти ту стрину поклањам, она баши јесте Ван таквог јунака, да не иде пешке“. Курсула радостан потрчи да га 8 пољуби у руку, но Кара-Ђорђе му је не дадне, него се с њиме у пољуби у образ. И тако Курсула добије дивну бедевију од КараЂорђа на поклон; руча код Кара-Ђорђа, па је појаше и весео кући оде; с којом је мегдане делио с Турцима, и њу јашио док. код Делиграда погинуо није. АИ

Између многи бојева које је Курсула па тој стрини бедевији имао, на Парварину 1810 год, где је одсулна и крвава битка између 6 п 10 септембра била. у којој је и Кара-Борђе са 18 војвода и Граф Орург са 700 Руса био; показао је Курсули на пстој. бедевији велико јунаштво, п то овако: "ак ;

Пре одсудне оитке на један дан, изиђе на средину бојишта. један турски страшан јунак на једном враном хату, крупна људина, | са великим црвим брковима, држећи голу сабљу у руци, гди су му на рукама рукави до рамена засукати били, позове Србе ва. мејдан на сабљу; но ни један од Срба не усмели се, да му на мејдан изађе, сваки се чинио томе невешт, па и сам ХајдукВељко, или га видио није. Кад то види Кара-Борђе, врло му мучно буде, проницавајући посљедицу тог турског позива. Зађе кроз српски лотор љутит, питајући за Курсују где је, ! кад му кажу где се налази, дође код Курсуле, који је ва,крају и по зади ло- + гора за шанцем под једним брежуљком био, седио и из чибука пуштао. Кара-Ђорђе га с леђа позове, рекавши: „Брат Јово! брат Јово!“ и по рамену додирне га с руком. Курсула окрене сем кад _ види ва собом Кара-Ђорђа, поскочи на ноге и рече. „заповедајте Господару !“ Кара-Ђорђе: „дар ти не видиш да Турчин нас на мегдан позива, па од толики наши јунака неће нико да му изађе __ — да га смакне, него му се сваки и невешт чини! Мораћу сам, којекуда, да пдем, и да пса умучкам, да не лаје“. Курсула за- | пита: „А где је, Господару г“ Кара-Ђорђе: „Ено га видишу пољу _ на хату.“ Курсула се попее на шанац, чучне, метне руку више | очију да боље види; погледи, насмеје се, па рече: „Та Господару, У зар оној „трти“ неће пико на мејдан да изађе; Опрости господару, рече, ја га пре нисам ни видио ни чуо,“ Па викне момке: „Дајте ми стрину овамо!“ Момци му доведу бедевију; Курсула запали чибук, појаши бедевију и пушећи све одом полако, мирно, _ и немарно оде управо турском мејданџији, и кад дође понаближе Турчину, истресе чибук, остави га у чибуклук, па сукне с рамена оштру палошину и викне: „Држ се Туро, ето ти Курсуле!“ Па – потече управо Турчину. Турчин када га види, уплаши се, баци _ сабљу у зубе, па потегне један пиштољ на Курсулу, па и други, п кад га не потреви, окрене мркова хата и нагне правце у туре _ ски логор бегати, по Курсула на брзој бедевији пред самим тур-

жи: