Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа I

ским логором стигне га и на очима Турака доватп га сабљом и посече, узме му главу и хата и у српски логор невредим врати се.

У пељу гди су та деа необична јунака мејдан делила, гледала је пи турска и српска војска, и кад турски мејданџија окрене леђа и погегне, у Србе и Русе уђе радост и весеље. А Турци су ћутали, и ни јелан од њи ни да га пожали, а камо ли да кидише да га одбрани и да на Курсулу пуца. Но само по неки Турчин јетко је викао Курсули: машала! машала! (право) кад се нађе јунак над јунаком! Ешкосум (похвала) теби! И, валах, ми га не жалимо, кад с мејдана побеже. — Ми имамо и бољп јунака! Нека ти је просто.

И тако Курсула на, својој Орзакињи стрини-бедевијп осветла образ себи ! свима Србима; и тим јунаштвом улије у срце српске војске велику храброст, а у Турке страх. Тај двооој доста је принео те су Срби силу турску од 45.000 јаку, сугра дан тукући се од јутра до мрака, принудили, те је ноћу оставила бојиште и крадимице побегла преко Јасике, Мораве и Крушевца у Турску.

Године 1813 затекао је се Курсула у Делиграду. И баш кад је сила турска наваљивала да Делиград освоји иу Србију да продре; и после једне тродневне битке, једног лава изиђе Курсула из делиградског великог шанца, у ком су се Срби затво_ рили били, на својој зеленој сивој бедевији, оде Војводи Новаку Бошковићу који је напред у шевару шанац имао и као предстража био, да се нешто договори. Кад дође до танпа, сјаше на, вратима истог своју стрину-бедевију — пошто у шанац на истој ући није могао, јер је ћуприја била дигнута — и да је сепзу (момку) да је држи. А он пређе у шанац Новаку; но док су се они договарали, тал у једанпут и изненада Паша Серезлија нападне на Нојводу Новака који је у шанпу са мало војске био, и заокружи шанац са Турцима. Курсула појури из шанца напоље да се своје бедевије докопа, но њу не нађе, јер његов сеиз, како је видео да би у турске руке пао, негде је са беденијом побегао. ' И тако Курсула кад не нађе стрину, нађе се пешке осамљен из-

међу Турака, а немогући натраг, нагле у велики шанац, гди је пре тога био, да продре. Но док је до свог шанца, секући узгред Турке, жив допро, добио је 17 грдни рана. И једну најгрднију од копља, које га је пронзало, и кога је се џида-дрво преломила и више од једног аршина дугачка ван тела стајала! Све ране за Курсулу нису тако смртне биле као та од копља, од кога је сам сумњу имао да ће од истога погинути, а не од пурка (куршума), као што га је он називао, и гвожђа-сабље, која са не сече! Џа увидио је од тога извесну смрт и није га дао из тела пшчупати, него каже, те га тако са одломком од копља у телу забодепог кући понесу да би жив допро. И тако Курсулу под тим смртним ранама са Делиграда натоваре на воловска кола и жива га кући однесу, и кад се види са својом породицом и са истом се опрости, пониште ракије, те се напије, Као и у путу што су га истом запајали, и онда каже, да му копље из тела ишчупају и он одма своју јуначку и србољубну душу 16 августа 1813 год. испусти.

Пре. него што ће Курсула умрети, запитају га, да ли за чим жали:

(ок