Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа I

виа

Вишњићеве су песме сама сушта истинска Исл рија КараЂорђевог ратног доба. Он је у својим песмама насликао бојеве тако живо, да човек, кад његове песме чита, илп слуша кад се певају уз гусле, уђе у неку бајност и драж, па чисто мисли да гледа својим очима на бојном пољу тај бој Срба и српских јунака, како са Турцима бојак за своју слоболу бију и мегдан деле. Осим тога:

Вишњић је у својим. песмама преставио разговорз и договоре Срба и Турака; преставио је радосг и жалост, клетву и хвалу, тугу и јадиковање. Тако да кад их човек чита и слуша, лвоуми, да није син баш на том месту, и да ли сам својим ушима не слуша и очима негледа.

Узмите што, ма из које песме Вишњићеве ; договор Дахија како да секу кнезове и шта им на то стари Фочо од стотину љета збори. Узмите српске муке и договор Срба за устанак противу Дахија. Узмите како се Срби јуначки са Турцима бију и радују својим победама; како се Туркиња, Кулинова када, разговара са гавранима; како куне српске јунаке, тужи и јадикује за својим драгим Кулином и другим турским јунацима. То све човек престави себи, да види и ушима да слуша. ,

Поред свега тога у песмама Вишњића, које га у већи вис његове песме дижу, нигде наћи се неће ругоба, лична мржња, неистине и клевета, као што се то код други песника, на жалост окати, налази. |

Вишњић ти мана није имао; био је над тим страстима узвишен, које су му под ногама лежале, био је поштен, праведан, неумитни судија п некористољубиви песник. Има једна скаска, која се прича. Кад му је један онога времена српски власник обећавао краву дати на поклон, да и њега опева, рекао је: „све певаш! зашто пи мене не опеваш, па би добио краву!“ Одговорио му је Вишњић: „ко је још видео да се крава пева и слави !“ Певао је не у корист своју, него у корист народа свога, и певао је лепим српским вародним говором.

Вишњић слеп сез очњег вида, умном. снагом својом више је видео, безпристрастно и истински боље је пропратио тадашње догађаје и у песмама својим потомству српском оставио, него многи други оката људи и књижевници. Таква појава у песништву, као што је био Вилип Нишњић, слеп и без очију, тешко ће време икад равног му родити, да се ма и сокат са слепим Вишњићем мерити може.

Вилип, кад је стваро своје песме, ишао је по многим крајевима Србије а највише је се бавио у шабачкој, ваљевској и подринској нахији, па је разбио за догађаје и осјеве Срба са Турцима, и сравњиво казивање са казивањем, тубио, смишљо, и песме у уму склапљо и пево. Гди у случају није шта схваћао од пут праву истину да у својој песмп каже, такву је поправљо и дотериво. Певао је такве прво пред народом, потом пред војводама, па и пред самим вождом српским Кара-Борђем.

Вишњић, ако и није могао бити очевидац српски бојева, он је био присуствовалац и слушалац исти. Он је у логорима, шанчевима и бојним пољима готово свуда око Дрине био, гди је слушо рику тоцова, пуцањ пушака, звеку сабаља, вриску коња и писку рањеника. Клоктиле су пповр њега распрекавале се бомбе; око.