Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа I

А РИРЕМ «

# |

— 653 —

су је под тим именом и знали. По том њезином имену и Вилип је прозван Вишњић,

Вилип је рано сстао по оцу сиротан, те му се мати преуда у село Међаше близу Бељине. Ту је Вилип провео своје детињство и. младост. А у осмој својој години ослепи од богиња.

Дар песнички се рано појавио у Вилипа. Ои је, као слеп, брво научио гудити и певао је уз гусле рагне песме, које је где коју чуо, одма је исту лако примио.

О рату аустријском 1787 год. удари велика несрећа, на кућу и стричеве Вилипове у Трнави. Турци се косну образа једне ње-

_ гове стрине. Стричеви то спазе, једног Турчина убоју а другог

обесе о шљиву уларом с његовола коња. да то, после, буду на мукама уморени у Зворнику три његова стрица и један брат од стрица.

Како је живео Вилип за ово време не зна се, али може се знати колико је ова крвничка сила распаљигала у њему мржњу спрам Турака.

Кад му је била 31 година, оженио се девојком Настом, па села Мртвице. И њу су обично звали Бела. Он је с њом имао шеслоро деце, од којих је 1817 сило живо само дроје: Равко и Милица.

До првих година овога деветнаестог века Вишњић је певао само старе песме и старе јунаке: певао је оно што је чуо од друтих људи; сам се није у'уђикао шта да спева, или што није смео од Турака ла што ново спева.

Па како српски устанак 1804 год. под Кара-Борђем букнеу Шумалији, допру и преко Дрине гласови о бојевима орба с Турцима и о захтевима српског нарола, да поврати стару славу и слободу Орбији. Тад Вилип . стази своју постојбину Међаше, пређе у Србију, и кад не може браћи својој са оружјем у руци помоћи, да освету чине над Турцама, то сар да их својим песмама дражи и улива у њих храброст да освете Косово и поврате стару своју славу и слободу. И онда тек, видивши се међу својом браћом слободан, у душу Вилипову улије се неки велики животворни задах. И он сд стари песама окрене умне очи своје на тадашњост и на све оно што може из тога да изађе. Па удеси струне на гуслама и з:тегне танано гудало. па раздраган мане по гуслама, пи уз њих стане певати српске јунаке и дела њина низати, славити и висити, да дотле никад ни један песник тако дивно уз гусле запевао није.

Вилип је ризбирао за сваки и најмањи случај, за сваку личност где је шта било, ко је шта урадио, како и кад; па тек кад се о свему добро известио, махнуо је тан:ним гудалом, п из његових уста полила се прва дивотна песма: „Почетак буне противу Дахија“.

„Кад се шћаше по земљи Србији, „По Србији земљи да преврне, „И да друга настане судија. и. Т. д.

После је ишла све песма иза песме, лепша иза лешше, дивнија иза дивније. Оне су све накит нашим народним песмама: све су смиље и босиље с којима је Вишњић саплетао вепце јунацима српским, будио их, уздизао их, и уливао им у груди дух

_ јунаштва, пл обесмртио имена п дела њихова.

Живот Кара-Ђорђа | 42