Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа I

— 652 —

Војвода Лука је себе делима својим пуним славе узвисио, и овековечио име своје код потомства и народа српског, који га у песмама пева.

Године 1813 са свију страна навали огромна турска сила, Свет се поплаши, оде у збегоње, а неки у Срем.

Тад и све војводе српске, сами себи остављени, нагну себи п својим породицама спасења тражити, да их варвари не поробе. Па и војвода Лука Лазаревић из града шабачког кроз водену капију претури преко Саве своју породилу. Запали своје конаке у граду. у којима је седео, па (е низа Саву са војводом Стојаном Чупшћем и са неколико својих момака спусти до Забрежја, и ту у Срем са млогим војводама и народом пређе.

По повратку своме у домовину 1832 год. буде постављен за

члана шабачког магистрата.

1842 год. стари Кара-Ђорђез војвода, дични јунак Лаза Лазаревић, од члана суда шабачког, из уважења нНеоценимих заслуга Србији учињени, Кара-Ђорђевим сином књазом Александром постављен буде за члана Државпог Совета. И у том високом звању неколико година послужи земљу своју; а потом, 36 т старости и слабиста од многих рана, попште те стављен буде у пензију, и из Београда оде у Шабац својој кући, гди је до своје смрти мирно живио.

Бесмргног имена Лука Лазаревић, у својој кући, седећи умро

је 29 априла 1852 год. Сутра дан, с највећим почастима, укопан

је код шабачке цркве. Над гробом његовим уза је мраморна плоча, с овим стиховима:

„Крјепком мишцом, срцем | Овде лежи Лазаревић Лука, витешкијем | Штит Поцерја, цвјет српских

У најгоре доба по Србина јунака,

Кад процвиље мало и велико. А посинак врла Кара-Борђа!

И Србија земља поносига | Проста земљо! Која но га. Крвавијем сузам проплакала, — | скриваш, Роду своме послуживши вјерно | Својом те је откупио крвљу!“

Лука Лазаревић био је осредњег стаса, тела коштуњаво сувог а доста снажног, главу је имао осредњу, косу на глави носио је кратку, лице му је било осредње прномањасто, сувоњавно, бркове је имао повише црне, средње величине пи мало на више засукате, уста је имао умерена, а глас танак, јасан, звечећи.

Дука је био нарави ћутљиве, сабиљне, но волео је о ратовању говорити и са озбиљом тихо причати; био је доста опорит, жесток, но у брзо повратљив, био је жив и врло лак и окретан. Према млађима сио је строг, али и праведан, а према старијим послушан. Особито је Кара-Ђорђу одан и веран био.

Вилип Вишњић велики народни песник.

Вишњић се родио године 1767. у селу Трнави, у нахији зворничкој у Босни, у задружној и доста имућној кући. Оцу му је крштено име било Ђор ђе, а звали су га у селу Стојан Впилић, матери пак било је име Марија, а прозвали су је Вишња, и само