Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа I

— 665 —

1802. год био је са Миленком Стојковићем у боју и на Иванковцу код Параћина противу Афис-Паше, у ком боју изиође на глас и постане Бинбашом.

Године 1809. кад се Кара-Борђе реши, да и даље завојевања изван догле постојећи граница Србије учини, повери главну команду гојводи Милоју Петровићу противу Ниша и олреди Петра · Досрњца ла заједно и споразумно на тој страни војују. А он узме војску п неколико војвода, упадне у Херцеговину, освоји Сјеницу, Нову-Варош, Нови-Пазар и са Црном Гором соједини с“.

Но кад се српске војводе код Ниша са !1—12 шанчева утврде и Турци на Србе ударе, Петар Добрњац не слагајући се са Милојем, а Ми 'оје са Петром, и тако један другом у пркос радећи, не хтепну согласно и сложно ударити на Турке, него својим пркосењем издоју учине, Џетар Добрњзц пред саму навалу Турака на Синђелића шанац у Камевици на Чегру оде у Гургусовац под видом у помоћ Хајдук Вељку, но ту нити Турке види, ни пушке избаци, врата се у Делиград, гди стане куњати.

Турчи ударе на Ресавског војводу Стевана Синђелића, који је у шанцу на Каменици у месту Чегру са 3.000 Ресаваца, био, опколе га, и он, јуначки тукући се са Турцима. кад види да Турци у шанац његов продиру и стану сећи Србе, 19. маја те 1809. год, из пиштоља запали џебаву, и гаједно са мпогим Турцима у ваздух одлети; а Срби сви покошени буду.

То позоријо гледао је Милоје из свога шанца и није му хтео у помоћ притећи. Но кад види да војвода Синђелић са својим храорим Ресавцима уништен буде, «стави своје шанчеве и у њима топове и џебану, па побегне с војскому Делиград, те се затвори, а Турци за њим устопце пођу и многе Србе исеку.

Кад за то у Херцеговини у Новом-Назару чује Кара- Борђе, напусти сва завојевана места, пише војводама, који су у Босву упали и предузели пут Сарајеву, да се врате награг; па похити у Србију к Делиграду да Србију од извесне пропасти спасе.

Добрњац, кад чује да Кара-Ђорђе с: војском брза к Делиграду, не дочека га, него сам са Дели:рада побегне у Београд, и кад дозна да су Турци до на Мораву продрли он са руским агентом Родофиникином, његовим помоћником Недобом и митроџолитом Леонтијем побегне између 27. и 28. августа из Београда У Панчево, и одатле заједно сњима оде у Влашку у главни квартир руског војсковође кнеза Багратиона.

Но кад лукави Грци Родофиникин и митрополит Леонтије са Петром Добрњцем и Јовом Протићем, који је, од њих преварен, побегао био, чују да Србија није пропала, и да су Турци са Мораве и из Србије прогнати. Ова последња тројица издаду се код кнеза Багратијона; да су као српски посланици дошли и Багратијон им поверује. После они одпочну интриге противу владе српске правити, и са војводом Миленком Стојковићем с помоћу Стевана Кивковића Миленковог писара дописикати се.

Кара-Ђорђе и Совет, кад дознају за интриге бегунаца, а нарочито Леонтија митрополита пошљу депутацију ,у Влашку главнокомандујућем кнезу Багратијону, да га увере о њиховом пријатељском расположењу према Русији и опгуже одбегше. Но Багратијон је више веровања поклањо бегунцима, којп су се истакли