Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

176 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

проте у Ваљеву ухљебљен бити,« Четири месеца доцније «15 јан, 1817) пише му како би по Гурцима остао до смрти у Србији, али не може због других околности, и једва чека да оде. »А ти, љубазни и срдачни Вуче, ако волиш доћи амо да пробаш бити механџија или дућанџија, дођи, али ћеш нај= после за мном. Донде не иди из Беча, док ти не пишем где сам ја, и да ми је добро, пак онда куд волиш: или у Србију, или у наша прија= тељска и срдачна објатија.« Преп. 1, 56—59).

И са Саром Михаиловом није прекидао преписку за какво место у Крајини, Она му одговара «о јан. 17 да у Неготину имају учитеља Симу што је био писар у магистрату у Поречу. »Ако мислите и Бог оће да кадгод идете у Неготину, а ви пишите Јакову једно писмо како ви најбоље знате; ако ли и не мислите баш, пишите му, тек да видимо шта ће ви отписати,« (Преп. 1, 126—27), Њега су вукле у Крајину успо= мене на добро живљење последње две године пред пад (Србије, везе које је тамо имао, и нада на трговину са сољу, којом се (као што ђе се ниже видети; несумњиво раније бавио и прилично заимао.

Писао је и Соларићу да намерава вратити се у Србију, и овај одобрава и хвали ту његову намеру. »Онамо сад свега има, чујем, само да је више просвећена разума« (23. нов, 1817. — Преп. П, 409.

Велика ревност коју је епископ далматински В. Краљевић показао у скупљању претплатника на Речник, побудила је Вука да се и њему обрати, препоручујући му да отвори српску школу у Шибенику, и нудећи му се за учитеља. Овај му одговара шта је све у том правцу радио и за време Француза и под Аустријом, али све без успеха. Напослетку се решио да о своме трошку подигне семинар за свештенике, и писао је митрополиту Стратимировићу да му пошље учитеља обећавајући од своје стране награду до бо дуката, »но јего превосходитељство видим, да мало радо то има. Дакле ви, љубезни мој, ако имате способност у богосло= вији, пјенију и другим правилам церковним, можете доћи амо ; ако ли пак нисте способни у томе, него само за литературу, а ви обзнаните ми у чем сте способни, граматика ли, или у што друго. И ако всемилостиви император наш склонио би се дати от мене многократно взискаемое учи= лиште, ја ћу вас имати на памет, и презваћу за једнога учитеља« «о. дец. 1816. — Преп. П, 227). - -

Фрушић му пише чак и о једној комбинацији да иде за учитеља у Бугарску! »Овде неки Панта Розоклија, Бугарин, о теби говори за учитеља у Бугарској гди златна орда обриче. Да би толико среће за тебе било готово, колико ће њима, Бугарском свету и нама од тебе бити, ако би те Бог тамо однео и наместио заслужно! Вели, да ђе ти ово дана преко свога тамо у Бечу брата писмо предати« 46. авг. 1817. — Преп. |, 617).

1816 године Копитар је предлагао Седлницком да се Вуку да пензија или служба, али о томе није донесена никаква одлука. (Јагићев Зборник 474).

Кад од свега овога није било ништа, Вук се, свршивше Речник, крене у Русију да тамо потражи своју срећу,