Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

212 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

изишао 48) »Одговор Г. С. Ш..« с потписом »М. К« сбуз бр. 79. И Вук се на ово осврнуо одговарајући Добрићу. — «о» »Бесједа старца (Спасоја,« «уз бр. 79).:

!. = Садржина (Остре протестације изложена је у самом заглављу: »што он ст. ј. Вушу. Дебело (Срљ са согласнимљ писменемљ Рив (ру и сљ прочими самогласнеми писмени слаже, крпи и натеже; А опетљ Танко (Срђ сљ писменњг Јлоди Ср бљуи Нашљ Срђ (њу калами веже и злопати. (Обаче при томљ и велика Радост речени писмена Дебелога и Танкога Сра што ихље Г. Вукљ изљ нђфгове горусказанне Грамматке по сви друпи мести изклочјо и избашо,« — Вук је ово читао још у Србији и пише Копитару да му се чини да би срамота било на оно што одговарати, али му Копитар одговара да треба одговорити на недотупавне стихове Вујићеве. Преп. |, 188, 189). Зато посвећује и њему неколико речи,

»Каква је, вели, дупља, још добре челе излијећу,« јер јерови, као најстражња слова у азбуци, не могу ништа паметно ни измислити ни казати, зато неће ни да одговара на њихове лудости и будалаштине, »Какву би човек имао чест, да се инати с волом, или с лудим човеком, који прави пасквиле' — Па таковом човеку није тешко ни лагати,« јер

он није нигде казао да је р самогласно, већ да оно само може чинити слог, што се види и из његова стиха »Гди е рци 60) писма самогласно.« — Чуди се што јерови веле да је он Видаковића насапунио, јер да је он баш и говорио да је писац те рецензије, јерови не би имали право да то јавно тврде, кад се није потписао. По томе праву и он би могао рећи да је ову »крштку« писао Г. Јоаким Вуић, разнихљ езнковљ учителђ и преводчикљ Раффа и Крешталицеипр.и

пр.... »«Ако он вели да познаје мој Ерцеговачки језик, — и ја би могао рећи, да познајем језик преводчика Раффа и Крешталице н. пр. держсу, бесу... и Т. д. — Ако он вели да познаје моје мисли: и ја би могао

рећи, да касу људи, да ова »кр:мка« млого наликује на Вуићеве пасквиле, што је досад којеђе писао.« Али он то неће да рече, кад се 7. Вујић није потписао. А за Граматику и остало, одговара му Мркаљевим речма «у Салу дебелога јера, »нека суде Соларићани, а не Раффа предвочику равни.«3

1 Ново издање ових чланака (сем бр. 5, 5, 6, 17, 18 и 19) у Грам. Сп. П, 2 до 159, 169—177.

2 (Ову реч додајем што мислим да је испала, и што се налази у другој реченици, јгр Вујић то нигде не вели, и Вук погађа да би се тако бранио кад би га ко запитао зашто назива Вука писцем рецензије. Али ово је све требало Вуку, само да рече Вујићу оно што је хтео; -

3 Јеш су неки стихови против Вука били написани, о чему га извештава Јован Мостарски: »Прекјуче стигну мени од некога господина они стихови, што су се прс= шастог вашара по Пешти разносили, да иј ја штампам, зашто су били послани у Беч, па иј Давидовић није ктео да тру«ује. Ови иду на поругу имену вашем и Лукијанову. Што се жив начудити не могу: како смеде исти господин офозат адео пснопет на мене одложити; кад зна, да сам и ја у броју честите браће, кои о своме језику људски