Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

236 ОДЕЉАК ЧЕТВРТИ

прошле лакше него хајдуци или јунаци, и да много не рескира, ако хоће женскиње у Беч да пренесе, »иако не могу јамчити да се неће наћи какав потказивач. Узмите још у обзир и то да цар иде у Чернавц у Бу= ковини, где сте ви били, може бити да се с Алек.“ састане.« реп. 1, 225, 226, 229). (Ово последње је јамачно алузија на могући споразум између Аустрије и Русије, и на промену аустриске политике према Турској 'авриловић, Кн. Милош! 147). Али се Вук ипак одлучио да и | књигу паштампа у Лајпцигу. — (Ова тајанственост несумњиво је била због бечке цензуре, јер се Вук стално бојао да не буде забрањен увоз његових књига у Аустрију.

У првој књизи има 406 песама, од којих су 193 већ раније штам= пане и 213 нових. Из прве Пјеснарице изоставио је шест песама. (Од њих пет није ни доцније прештампавао «С. Н. П. 1“, бр. 794—798», а једну је унео у треће бечко издање (бр. 6747; из друге Пјеснарице изоставио је само једну, али је и њу унео у треће издање (бр. 686). — Груписање песама извршио је као и у другој Пјеснарици, само другим редом: прво су дошле песме сватовске, па краљичке, жетелачке, додолске «нов одељак), песме које певају уз часни пост (такође нов одељак), свечарске (су дру= гој Песнарици у Додаткуу, и напослетку љубавне и друге различне женске песме, које су у другој Пјеснарици биле на првом месту. Међу њих је ставио и песму од прела, која је раније чинила засебан одељак. (Ово груписање у главном задржао је и доцније у трећем бечком издању, само са умноженим бројем нових одељака и нешто мало промењеним редом. У том трећем издању задржат је ред последњег, највећег одељка љубавних песама, само су проткане новим песмама, и неке су издво= јене у засебне нове одељке. Већих поремећаја има само у 5—6 случајева. Две претпоследње пренесене су у П, а последња у Ш књигу тога издања.' — При одабирању љубавних песама обратио је нарочиту пажњу да се не провуче каква с двосмисленим изразима, једно, што је навукао на себе велику осуду због Речника, а друго, што је намеравао посветити ову књигу великој књегињи вајмарској. Тога ради је изоставио више од 50 песама, а за неке је питао Копитара и Грима да ли могу остати. Тако н, пр, Грим му је рекао да Ајбуна Ашлашћа и Јован бећар 41“ бр. 19) не сме изостати; боље је, рекао му је, не посветити књигу кнегињи него ту песму жртвовати, (Преп. !, 247; П, 18, 2).

Како је сад издавао велики број јуначких песама, то је и међу њима извршио груписање. У другу књигу ставио је песме јуначке најстарије, а у трећу позније (управо од како се јавља ватрено оружје). Доцније, кад је познијих песама скупио још већи број, разделио их је у трећем издању на две књиге: песме јуначке средњих времена ставио је у трећу, а новијих времена о војевању за слободу у четврту књигу.

1 Браћа и сестра, Бог ником дужан не остаје пи Ајкуна Атлагића и Јован бећар, С. Н. П. Пе бр, 8и 5: и Ш“ бр. 19.