Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

938 ОДЕЉАК ЧЕТВРТИ

ће он сам, и свој нови и стари додатак («Апћапоу о нашим »пфенарица« саставити, приказаши, превесши.« Преп. |, 2327.

Пред првом је књигом подужи предговор. Кад је трећа књига била готова, Копитар му пише да је Сесшрић леп, али предговор (философскиу не сме изостати; треба да да рачуна о диалектима у песмама, Он му одговара, да о томе једнако мисли, и да ће гледати Фколико ми без вас буде могуће да што добро начини. «Преп. 1 240, 2427. И Грим га је питао да ли је у песмама задржао диалекат како га је чуо, или је неком диалекту дао првенство, н. пр. ресавском или босанском. Даље га пита, да ли Срби у Аустрији певају јуначке песме, и би ли могао бару П књизи означити где се које песме певају: »али још боље говорите о томе и још о много којечему другоме у предговору к првој књизи!« Ту жељу изразио је Грим и у рецензији прве Пјеснарице. Вук му је о свему одго= ворио и у писму и у предговору. Преп. [[, 22—23, 28—29).

У предговору прво се осврће на раније издање нар. песама и на ње= гове недостатке, Затим прелази на поделу песама на јуначке, које се певају уз тусле, и на жсенске, које обично певају по двоје у један глас. (Сем тога има их и таквих које држе средину између једних и других, и које по дужини личе на јуначке, али се уз гусле не певају, а због дужине опет и не певају се на глас него се само казују. Даље говори о распро= страњењу нар. песама по провинцијама, где их има више, а где мање, где се најлепше певају, а где лепотом опадају; како постају, како се по на= роду разносе и како се мењају; (овај део предговора с оним што је о томе још рекао у предговору к ТУ књизи несумњиво је најважније и најтачније што је о томе уопште досад речено»; о диалектима у песмама «сем оног што је о томе говорио у Речникуу, о њиховој старини, о песмама Срба турског закона, и о разликама између њих и песама православних (Срба. Затим говори о нар. песмама које се налазе само у комадима, и нико их целих не зна, од којих би се могла саставити читава књига. Од тих комада приводи три: о змији младожењи скоју је доцније целу чуо и издао», о старцу Кузун Јању, и о Аустро-=Гурском последњем ратовању. На послетку говори о метруму нар. песама, и набраја десетак разних метрума код женских песама, поред обичног десетерца којим су испеване све ју= начке, и највећи део женских песама. Па завршава хвалом кнезу Милошу. »Што оне оволико умножене сад на свијет излазе, слава је свијетлога и честитога кнеза од Србије, Господара Милоша Обреновића. Премда је било људи, који су њему на моје очи говорили, да је ово скупљање пјесама само спрдња и беспослица, но он је опет не само мени пјеваче на бављао и дангубу им плаћао, него ме је још и богато обдарио, да и на свијет издам. Кад (ССрдљи своје народне пјесме боље познаду, онда ће се ова његова заслуга знати достојно цијенити,«

У почетку предговора цитира на немачком језику извод из Гримове рецензије треће књиге. |