Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)
ГЛАВА ШЕСНАБЕСТА 239
Чим је изишла трећа књига, Грим вели да хита, не чекајући друге | две, »да одмах прикаже једно у тишини започето предузеће које ће вре= меном задивити целу образовану Европу, а у првом реду нарочито ће се
благотворно показати за отаџбину издавачеву. = (Ове песме, чисти сло=
бодни звуци праве народне поезије, какве је игде било, долазе нам из. (Србије, или управо из српских крајева под Турском.« Наше српске песме, | вели даље, нису извучене. из_ старих пергаменских рукописа, већ су ухва= | Хун ЦБ ћене са топлих народних уста, и можда никад нису биле записане, и у Мо том смислу оне нису старе, али е, разуме се, остарети. Поједине од њих) опевају догађаје који су се пре непуних двадесет година одигравали, а | ни у чему се не може опазити разлика у стилу и метру од оних које опевају раније догађаје. Док су немачке песме обликом неуглађене, јер су писане простим диалектом, а садржином сметене и непотпуне, српске су | песме испеване чистим и отменим језиком, а у причању су. потпуне, не= |_ |
испретуране и јасне од почетка до краја. У српским земљама нема про= | | иако у љама нема про |
стачког народног говора у оном смислу као код Немаца, и издавач је | могао све из уста народних пренети на хартију не мењајући ништа ни у | речима ни у метруму. И код Немаца је тако било пре :о0о годину када | је свакоме племену сваки диалекат био отмен, и њиме се сви, господари | док се није образовао један књижевни језик,
и слуге, подједнако служили, који је обухватио сва племена, и потиснуо диалекте, који су се после
помутили. Тако ће, по свој прилици, бити некад и са српским језиком, и | тада ће време ових епских спевова бити прошло, и оне ће као драгоцене | реликвије старине остати у поштовању и у дивљењу. | У Боцаном слажу се са песмама наиме и других народа; · спон= | тано постају, не зна им се творац, а само има бољих и лошијих певача, | који их разносе по народу, и отуда различни варијанти једне исте песме. | — Несумњиво епски елементи су маса сталних придева, често понављање једнаких прелаза. Грим истиче необично лепу поетску сликовитост по= | |
|
|
|
|
четка разних песама, а нарочито песме „Деоба јакшића, где се цео до= гађај меће у уста двема звездама које се на висини разговарају о судбини појединих људи, и узимајући учешћа у томе задоцњавају на своме путу. (Одсуство слика (често се сликује прва половина стиха с другом; и поделе |
на строфе карактеристика је словенске народне поезије уопште. ||
Даље истиче и унутрашњу лепоту појединих песама: храброст и | смела одважност, верност, силина отменог расположења према пријате= љима и непријатељима, чудновата пустоловства, срећне женидбе — то су предмети који се опевају. Препричава садржину песме Деобе Јакшића и снеза Ивана Кнежевића, — Констатује да су ове песме пуне грађе за изу= чавање епске поезије, што је до сад једнострано чињено, и нада се да | ће у томе погледу нарочито бити важна друга књига. — Завршује хвалећи |
пепоту српског језика.