Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

290. ОДЕЉАК ЧЕТВРТИ

за његову ортографију и језик готово исте речи, које је и Видаковић у

својој одбрани употребљавао. Језик је »заиста говедарски, јер се од сваког благородства одликује... А каква ти је жалосна биографија «да све проче оставимо; нити силе периодическе, нити сладости кратка израженија има, но пишеш као каква баба, која никад отмјено штогод видила или чула није,« А завршава овако: »Зато мој високоучени Господине Вуче! будите вилозов, будите прави вилолог, будите човек од разсужденија, опомените се шта сте, оканите се писања, само једне песме од слепаца скупљајте, ја вам братски совјетујем, које ако учините, особиту ћете славе промјену получити.« реп, М, 372».

Али најважније је што је календар у Даници дао повод (Стратими= Ровићу да опет тужи власти цензора Копитара.

Вук је у календару забележио празнике народним називима: Божић, Васкрсеније, (Спасов дан, Гројице итд.

Кад је Магарашевић у календару, који је додао | св. Летописа, у називима празника само српске облике увео место словенских, као Чнуарзи има 3: дан исто имћетљ, денв; Савем. Сављу; Томем. домн итд, «што је у осталом било и у Давидовићевим Забавницимау, (Стратимировић је и У томе видео рушење православља. Изгледа да је уопште био незадовољан покретањем Летописа, па се закачио и за ово, и наредио је Ново= садском магистрату, да се све књиге секвестирају, а у писму Новосадском владици између осталога вели: »непрекословимђ его иннмљ новостемљ, но елико касаетса календара, ни единна Јотн иначе, развђ встљ у календару Будимскомљ, недозволлемљ,« реп. Ш. 504). Али је новосадски цензор протестовао, и Конзилиум је тражио изјашњење од МаГистрата, како је смео секвестирати књигу која је редовним путем прошла цензуру (Преп. [, 5157, и тако је та забрана морала пасти.

Кад су овако ситне измене, које је увео ЉМагарашевић, могле раз= дражити (Стратимировића, колико више су то могле учинити крупне но= вине које је увео Вукг — Стратимировић је одмах поднео тужбу у Бечу против цензора због профанисања вере, на коју је Копитар морао одговарати. (Он се лако одбранио указавши да су та народна имена уобичајена у свима католичким илирским календарима, да се, дакле, њима вера не профанише. Даље да је и сама његова Екселенција називала празнике Ивањ=дан. Петров-дан итд. у Рајићевим Проповедима 4794 год, — ПисБма 534). )

Копитару је притекао у помоћи Г рим својом рецензијом Данице (КЕ, Зећг. ТМ, 4а6у, у којој се нарочито задржава на календару. Назива та у неку руку првим, јер су у њему црквенословенски, народу неразум= љиви, називи замењени српским, »што се не допада ревнитељима, који бојажљиво лебде над формама, да би стали на пут ономе што је природно и право. Али готово ниједан народ не држи се строго научних израза за

'Летопис је писан без љ.