Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

- ГЛАВА ДЕВЕТНАЕСТА 219

ја пишући никад не мислим на данашње чишашеље од просшоше, него на кришику и на пошомство.« ФПреп. Му чогр 105, 110). (Све су ово мисли које му је Копитар још од 1815 г. усађивао Преп. |, 143, 19:—92 и даље), и које је он често понављао у писмима Мушицком, Васиљевићу и др.

() самим пак чланцима у Даници било јео једном истом сасвим супротних мишљења. За Одговор руском рецензенту Владисављевић вели да је »најблагородније и преразумно написан« и да му се тако допао да га учи на памет као лекцију. Допао се и Брлићу и С. Илићу. Док су у Темишвару дигли на њега дрвље и камење. Тирол му пише: „(Сви једногласно псују вас, како сте могли онако славног 4 роду не= забвеног мужа Рајића дирати, као бајаги није слободно истину гово= рити.... Срде се на вас зашто сте (Стојковића тако нагрдили, Они мисле, да ви у одговору ваше рецензије за оног (Србина Стојковића разумевате, и веле да при свем тому ви нимало право немате.«

За Вељкову биографију А. Драгосављевић вели да ни Ливије »није боље ни својственије језиком својим украсио (Сцеволу, као што сте ви Вељка (ерпскиму. Ту је права праведна (Србљаност — србинитет —_ србинизмус.« реп. М, 232). А С. Илић вели да би, да има откуд, све Забавнике, које му је послао на продају, исплатио само за језик, који се у Вељкову житију налази. — У Темишвару су пак говорили, да је Вук Вељка више обешчастио што га је описивао »само с леве стране,« а изоставио »славна његова дела, која је своме роду учинио,« __ Занимљиво је да њим није био задовољан ни Брлић. »Живот Ајдук Вељка Петровића (може бити што нисам (Србину мени се са свим не допада, ја га не би био туде метнуо.« Многи су се бунили си Мушицки п Илић и др, због оне реченице Вељкове, како ће он у пољу Гур= дима... матер, што је Тирол врло згодно бранио говорећи да Вук није описивао живот Наполеонов, или Кантов, или Шекспиров, већ Вељков, и то оригинално.

Али су најоригиналнија била два Вукова критичара. Неки Адам Јо= вановић писао је С. Илићу снемачкиу: »Глупа књига Забавник, који је наш научник у Бечу издао, и не обећава ништа боље од њега. Штета за сваку крајцару која се за то плати. Мени је жао што сам вам обећао да ћу се претплатити, али морам признати да ми не треба никаква књига од таког простака.« Вук се заинтересовао за оваког критичара и питао је Илића ко је. Овај му одговара, да је капетан-аудитор, има око 42 године, родом из Карловаца и био је ту (у Бечу пре годину дана и положио испит за мајора=аудитора. Има брата потпуковника, који је у болници, где ли, и чује да су му одбијене обе ноге. (Преп. ТУ, 320, 322).

Други је неки Исаија Војиновић, из Темишвара, који је написао ду= гачко писмо Вуку, у коме између осталога вели: »По мњенију многих да

сте за оно време, које сте у списанију књига потрошили, прасце или (по старом обичају) овце чували, више би добра учинили; :=во не бисте име вјечном поруганију предали, а 2=го, што је важније, не бисте читатеље

(особито младе; у тшчетну заразу приводили.« Као доказ к томе наводи