Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

252 ОДЕЉАК ЧЕТВРТИ

ГЛАВА ДВАДЕСЕТА. Личне прилике од јула 1825 до септ. 1826 г.

ЈУ

Обраћање за помоћ кнезу Милошу, Мушиџком, Трстанцима. — Тражење коректорске службе у Будимској штампарији. — Одлазак у Будим, Нови Сад и Земун.

Мако се претплатом на Даницу нешто помогао, Вуково матери-= јално стање од лета 1825 до краја лета 1826 било је збиља врло тешко, и он се на све стране обраћао за помоћ, али без икаква резултата.

Разуме се да је највећу наду полагао на кнеза Милоша и неод-= ступно га је молио да га подржи. Четрнаестог августа писао му је једно писмо из Беча у коме се горко жали на Германа и моли за помоћ. Како није, вели, добио одговора на своје писмо од 28 маја, то мисли да се на њега расрдио, и то му је врло тешко. »јЈедина је утјеха моја, што ме савјест увјерава, да ја срдњу вашу нијесам заслужио, и надежда ме раз= говара, да ћете ви, данас или сјутра, то и сами признати.« Узрок зашто није к њему на позив дошао било је његово рђаво здравље, али и Герман. »ја сам њега и од прије само по казивању других људи, држао за лажу и варалицу; а сад, кад је он ту моју књигу тако подло украо и издао, морао сам га држати за таквог човека, да га остали људи за свеца држе. « (Он је ту књигу, вели, писао и састављао с великим трудом с намером да потомству остави истинито описане те знатне догађаје, и, чинећи тиме славу и част њему и народу, да се и њему препоручи у милост, да га бар толико надгледа, да под старост не гладује са женом и децом. Герман му је сад ту помоћ, на коју се по правди могао надати, отео. Али да му није учинио никакву штету, нека му Давидовић каже шта то значи украсши и издаши шуђу књигу, па још на рачун пишчев мењати и

додавати којешта, » То је мене учинило болесна у Земуну, па нијесам смијо да пређем тамо, јер би сам му морао на ваше очи казати да је скитница свјетска и права лажа и варалица, која вара Србе у име Руса, а Русе у име Срба, и тако тражи о туђем трошку да живи господски... а то се без срдње не би могло говорити, па сам се бојао да се од једа још већма не разболим и од муке не цркнем, или у срдњи вас у чему не увриједим.« Даље се жали на немаштину. Још пролетос полазећи доле за= ложио је, вели, бурмутицу добивену од Вел. Кнегиње; полазећи из Земуна узајмио је 50 |. (то је тачно в. Преп. Ш, 126), а у Пешти опет толико да дође до Беча. »Овђе сад не имајући већ шта више продати ни залагати, управо гладујем са женом и троје ђеце! (Сад ми ништа више није остало, него да почнем просшши, и да ме народна и ваша срамота не задржава, већ би сам и то почео; али ћу најпослије, ако ме овако оставите, и то почети. (Онда ће непријатељима вашим стати срце на мјеру, кад буду могли говорити: гле! то је онај, што Милоша по свијету слави, и што га једнако фали и брани! Ето сад по себи нека суди какав му је Милош. «

Како кроз месец дана мора, вели, платити 200 |. за стан, то да би тај новац