Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ПРВА · 5

живот (Истор. (Сп. |, 239, и види се да га је писао по непосредним утисцима и личном познавању .

Али Вук ни код куће није затурао књигу. Он је не само прочитавао што је дотле био научио, већ је читао и друге књиге које су му долазиле до руку. Отац му је купио Житије праведног Алексија, Жеертву Авра= мову. Месецослов и Требник «Срезњ. 3457. Прве су две књижице од Вићентија Ракића, најплоднијег богословског писца свога доба. (Оне су у стиховима, и код ондашњег писменог света биле су врло популарне. Доживеле су по неколика издања. Месецослова и Требника било је више и разних издања.“

_ Тако је Вук још као дечко од 15—=46 година, поред рођака му Јевте (Савића, био познат као најученији човек у томе крају. И није ни чудо, јер је он могао за сваки европски новац, чим га види, казати кад је кован, знао је кад који празник пада преко године, а могао је не само написати него и прочитати какво хоћеш писмо. Зато је био цењен и уваживан мимо своје године; женске су га љубиле у руку као правог как= вог кмета; на свадбама и славама њему је било место уврх софре, поред попа; на сеоске зборове њега су звали место оца му; па и сам спахија тршићки, (Сулејман-бег Алајбеговић, долазећи сваке године из Херце= говине да купи трећину, узимамо га је к себи као писара, и за знак ува= жења посађивао га са собом за софру.

Родитељи су се поносили таквим сином, само је Јегда непрестано жалила што јој је јединац био мали и неразвијен као дете, и ако му је било 17 година. > дукат је мали новац — тешила се она — али вреди више од талира.«

10 Вукову боравку у ТГроноши горе поменути савременик Вуков очувао нам је и ову анегдоту. Описујући Вуков долазак у Лозницу 1855 год. вели да би он по ручку и вечери попио по чашу вина, у које се уливало и воде. Кад му се наслужи чаша, Вук би рекао: Улиј мало и воде; ја не пијем без воде! па би испричао: Кад сам био у ман. Гроноши, служио сам као ђачић једног калуђера, и дворио га при ручку. Калуђер је сам себи лио вино у чашу, а мени би само викнуо: Дијете, улиј мало и воде; ја не пијем без воде! ИМ ја бих похитао да улијем воде, али је духовникова чаша била тако пуна вина, да воде није могла примити више од неколико капи! Кад се овако препуна чаша прелије. калуђер ме је карао — и богами — тукао! — Споменик, УП, 58.

2 Пбснђ историческа о жизни св. праведнаго Алексја человђка Божја (89 стр. 22), прво издање у Будиму 1798, друго опет ту г. 1828 у издању К. Каулиција, а треће у Бео= граду 1835 у издању Г. Возаровића. — Жертва Аврамова и собесбдована грфшника сљ богоматерпо, преведено сђ греческаго на сербски азвшжљ, прво издање непознато, друго у Будиму 1799, треће опет ту 181. у издању К. Каулицијеву,четврто у Београду 1835 у издању Возаровићеву, пето у Н. Саду 1863; помиње се и једно издање латиницом у Будиму 1800, а можда је још који пут прештампавана, јер је књижица била врло популарна. Месецослова (календара) до овога доба било је више: Курцбеков од год. 1771, Карло= вачког (Синода од г. 1776, Стев. Новаковића од г. 1792 и 1793, Будимски г. 1798, Мле= тачки г. 1799 и др. — ИМ Требника је било два издања: Млетачко г. 1764 и Бечко Стев. Новаковића 1795. — бсћаћ. безсћ. 4. 5145). 16. Ш, 325, 377 и даље; Ст. Новаковић, Библиографија.