Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

4 ОДЕЉАК ПРВИ

Крајем 1795 г. неки Гршћанин Гргуревић отвори у Лозници школу, и отац Вуков пошље га к њему. Пошто је поновио »бекавицу« «срицање у Буквару», пређе на Часловац, и постане »Часловцем«. Али пре него

што је свршио трећи и последњи курс тадашњег школовања, Псалтир,

и постао »Псалтирцем« «или »Салтирцем«), дође куга у Лозницу, и растера ђаке, школа се затвори, и Вук се врати у село кући,

После неколико месеци отац га да у ман. Гроношу, да »доврши« школовање. Али манастирски ђаци били су слуге, а не ђаци. Лети су радили, према снази и годинама, пољске послове, а зими, пошто би посвр= шавали кућевне послове, прихватили би се по мало књиге, Вука, као малог и нејаког, слали су за козама, а отац му је наимао слугу за своје козе, >Кад је тако — рече му једном отац — а ти хајде кући, те чувај наше козе«. И Вук се врати кући »не довршавши« цело школовање: није био изучио Псалтир! «Срезњ. 344, 3457.

Вук је био у Гроноши за време архимандрита (Стевана Јовановића, кога су Турци 1799 отровали у Зворнику. (Он је доцније описао његов

у плавим чакширама, стрчим на пут, и, показавши му свој Буквар, упитам га да ми покаже како се зове ово или оно слово. Ну најчешће сам добијао одговор; Богме, синко, не знам ни ја. А кад видим попа или калуђера, био сам сигуран да зна; и они би ми показивали, а ја бих послије тувио и мучио се«. — Споменик УП, 59.

' Какве су биле те школе Вук је описао у своме Рјечнику (под речју: школа): У данашњој Србији од прије до године 1804 ни у сто села није било свуда једне школе, него (који су мислили бити; попови и калуђери учили су се по манастирима код калу= ђера или по селима код попова. Код сваког манастира било је по неколико ђака, па који су мањи они су љети чували козе, овце, јариће, свиње; садили и пљели лук, ишли уз плуг; купили сијено, шљиве и т; д., а већи су ишли с калуђерима по писанији; а зими пошто би сви ујутру донијели дрва, а по том већи напојили калуђерске коње, а мањи почистили собе, скупили би се у каку собу (која се у Троноши звала џегарг), те би им какав калуђер или ђакон показивао да уче чишаши, или би сваки учио код своа Оуховнића: Многи љети забораве што зими науче; и тако су гдјекоју учили по 4 по 5 година, па још нијесу знали читати. Попови су обично имали по једнога или два ђака, који су такођер чували стоку, радили све послове домаће и носили водицу по селима. Ако ли би гдје у нахији била-(или постала) школа, онда људи из околнијех села воде дјену мађисшору и плате му на мјесец те их он учи. У школи су дјеца морала сједити и учити од југра до мрака (само што отиду те ручају;; а кад уче и чате, морала су (сва у гласу тако викати (чатећи свако своје), да се у школи ништа није могло раза= брати. У школи се учило по мало и писати колико је учитељ знао, а остале су све науке биле као и по манастирима. Како по манастирима и код попова тако и по шко= лама дјеца су почињала учити из рукописа (јер Буквара није било), н. пр. учитељ напише дјетету шта ће данас учити, па кад оно научи, а он му напише друго и т. д. Кад који ђак тако из рукописа изучи бебавишу, онда узме (Славенски) часловаш, кад изучи и пречита неколико пута часловац, онда узме пчсалшир; а који изучи и пречита неколико пута псалтир, онај је већ изучио сву Ењиу; онда је могао бити, ако је хтио, поп, калуђер, мађистор, прота, архимандрит, ако је имао доста новаца, и владика. Како год што је учитељ по својој вољи школу отворао, тако ју је и затворао кад му је била воља, па је ишао на друго мјесто, или се примао каквога са свијем другога посла...

даља етан софећетснавбангаибраннеенечави