Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

29 · ОДЕЉАК ДРУГИ

Немци, а у источним провинцијама Власи, он му одговара да је само округ Бељак «Вилаху насељен у пола (пре мање него више) Немцима, иначе су у целој Илирији и сељаци и прости грађани у великој већини (Сло= вени, и да Влаха (у националном смислу) нема ниједнога. (Само у цркве= ном смислу зове римокатолички (Словенин свога брата грчке вероиспо= вести погрдним именом влахиркаћ ст, ј. Стесаођ и шизматика овај опет римокатолика: латин, римљанин, шокаци шизматик.! — »Даље у унутрашности — наставља тај Немац — живи горе поменути неса= витљиви сурови народ већ столећима својим словенским животом.« Да то оповргне, Копитар наводи цитате из Хердера, где се врло ласкаво говори о (Словенима, и указ царски Бечких Новина абло бр. 16) где се за Србе вели, како је цар обратио особиту пажњу на школе »овог многобројног и у многом погледу интересантног народа,« и поставио Уроша Несторо= вића за врховног инспектора свих српско-влашких школа. »Па како би ми, нетрпљиви господине, требали друкчије да живимо, него словенски! Није сваки рођен мајмуном. Зар нисте ви кудили Петра |, што је хтео да ње= гови Руси живе холандски, уместо да своју словенску индивидуалност развијају. На крају крајева ви и сами не знате шта хоћете«, итд. итд. (КА. Зећг. 34—939).

(Сви његови одзиви о Доситију дишу необичном словенском топли= ном и високим уважењем. Ево неколико примера из горе поменутих чланака.

Некролог Доситију почиње овако; 25. марта (7. апр. н. ст», преми= нуо је у Београду српски Анахарзис (тако га је он први прозвао) Доси= тије (Обрадовић «у ствари, и ако не баш по титули) васпитач деце Црнога Ђорђа, Гпзрескеш' де |апаштисноп рирбаџе, сенатор, министар црквених и спољних послова. М ако је доживео лепу старост, 72 године, опет је умро врло рано за свој народ, за који је и речју и списима тако много заслужан (К!. Зеће. #3). — Српски Анахарзис Обрадовић, рођен око 1740 године међу (Словенима јужне Угарске, под свеоживљујућим сунчаним зрацима реформације Јосифа П уздигао се у појимању човечијег позива до висине достојне његова претходника скитског Анахарзиса, пријатеља (Солонова (К!. 5ећге. 49). — Као овај и он је оставио своје земљаке да види градове и обичаје других народа (Аппајеп 1810, 1. 34). — У мла= дости се као учитељ задржавао по разним крајевима аустриских, млетач= ких и турских Словена; доцније је пропутовао Немачку, Француску, Шпа= нију, двапут Грчку, Пољску и Русију... и свуда је уједно учио м језике тих народа, да би не само својим рођеним очима гледао него и ушима слушао... Читао је све њихове класике у оригиналу“ (Аппајеп 1810, ћ,

1 И ово је из Доситија: »Где се год између себе у комшилуку мрзе, то по нај= већој части происходи из тога што су неки греческога а неки римског закона, и наричу једни друге с којекави ружни и презрителни именами: први фторе зову или шокци или буњевци или римци или латини, а ови оне: власи, ркаћи и шизматици«.

2 За ово он хвали Доситија и у приказу (Славина говорећи о Таубеову чланку Карактер Илира. »Таубе је био један од бољних испитивача народа, у колико се, то