Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДРУГА. 21.

Галима, ни Турци Трачанима, тако и Илире боље је звати Истријанцима, Хрватима, Далматинцима, Херцеговцима, Бошњацима, Србима, Бугарима, угарским (Србима, славонским Србима, јер сви они говоре једним и истим словенским наречјем, које они сами у својим књигама зову славено-срасћо и по томе и они би се могли назвати једним заједничким именом (Славено-Срби.« По његову мишљењу прекодунавски (Словени били су једног племена, па су се с њима измешали Срби и Хрвати дошавши 640 године, а северно од њих остало је то племе чисто и његови су потомци данашњи (Словенци. »Јужна, измешана, млађа славеносрпска грана данас је јача (т. ј. од северне словеначке), -и како је њена област много већа, ако некад повољније националне прилике наступе, може свету дати каквог силног цара од (Србије, као што је некада њихов велики Душан хтео да буде. Обрадовић, први уједно и одлични списатељ на новосрпском језику;, изједначава њихову област «Црна гора, Далмација, Херцеговина, Босна, (Србија, војничка «сад француска Хрватска, Истрија, (Славонија, Срем, Бачка жупанија и Банату са Француском и Енглеском« «Аппајеп 1810, март 435—440). :

И у писму Добровском о томе предмету опет се позива на Доситија. »Хрвати су Константинови и њихови потомци у Далмацији, од прилике од Купе до Јадранског мора. Њихов језик је као под-диалећат српскога, само у појединим речима различан. Обрадовић, који је из Баната, ове је крајеве често пролазио и годинама ту живео, прибраја у област српског диалекта Црну Гору, Далмацију, Херцеговину, Босну, (Србију, Хрватску етотје тизћа сељака, т. ј. провинцијалних Хрвата који по језику припадају виндском, или како се он сам зове словенсЕом диалекту), (Славонију, Срем, Бачку «Бачки комитат, где су (Срби насељени) и Банат.» (ФЛисљма 94) (Све је ово из Доситија «Дела, ара ау

Кад му је што требало да зна како је у српском језику опет се позива на Доситија: Из његових списа и из Јанковићевих » Грговаца« са= ставио је таблицу разлика између српског и словеначког језика но угледу на Добровског Разлике између чешког и пољског,“

Копитар је био заточник словенски против Немаца, који су с велике висине а с врло мало знања писали о Словенима и о Србима, па и ту су му помагали Доситијеви списи.

Кад је неки Немац писао неповољно и незналички о Србима (Ра моттаћсе шпа да касе Зетјеп, у Минерви за 1809 г, Копитар ва= трено устаје у одбрану Срба и Словена наводећи речи самих Немаца. На тврђење овога да су становници северозападне Илирије већим делом

# Из Обрадовића видим да у српском диалекту нема м (гтесепца, Коеђ: хуесајо или: »Ваше # је српско # и немачко 4: да уеј5 ег фр ћипден

па 5 1 паз пејта)« АпзНцсћке! У Обрадовића често тако долази«. — Писвма 64. 70.

= Тећ ћађе ешта! Шг Нетп Лођ= еће ОлгегвећеајађеЛе. Ффевег ђејдеп НапркфаЈекке пасћ Штег Мећћоде ап5 тетег СоПесјапееп аџ5 дет Тезипо дЧез Ођгадоме чипа ЈапКоме Котбсне: Тегооус! пасћ Сојдот, сетасће, епппеке паећ ађег таеће тепаџ дег Ехет-

реј; еписте пш": сћодит, зисћ, ћоди, зну; ђтех — ђех, Егић — ћеђ, Кај — ско, ђидет Еш — Бидет зешин, Каког ћогћезћ — Како ћохћезћ (рго шЕ ма), Копес — Копас, тос — тоћ, сет! — сет, тојта зта — тос зша, дап — дађ, (даћиз); 21 сћодт ипа ћодип

посћ: од узлећ дгџајећ, — од уз децо; сћуанн — ТАН его, егје. — Писвма 92, 116,136.