Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

20 ОДЕЉАК ПРВИ

изменама! и с проширеним и у неколико измењеним завршетком. Живот Доситијев овде је доведен до његова преласка у Београд 1807 по пода= цима које је добио од његова нећака Григорија,2 =

Копитару је за прво време Доситије био главни извор за познавање српског народа и његова језика. |

Из Доситијевих списа је видео колико је пространство српског језика и народа. У приказу ~ аота (чланаккоји је изашао одмах после биографије Доситијеве) говорећи како се у разним значењима употребљавају речи Илир и илирски, вели да је још најсношљивије значење географско су смислу римском из Августова доба), али треба већ једном прекинути са том пе= дантном називном антиквоманијом. »Као-што се више не зову Французи

! Мало је измењено заглавље, изостављен је увод и додате су под текстом нове напомене. Измене у самом тексту више су стилистичке.

2 Та допуна биографије гласи овако;

Године 1788 отпутовао је Обрадовић из Беча у Лифландију своме великом мецену ђенералу Зорићу, али се исте године вратио. Год. 1789. штампао је једну српску песму о ослобођењу Србије приликом заузимања Београда од стране Аустријанаца, за коју кажу да је врло лепа (писац ових врста није је видео). Год. 1793 издао је у Бечу „Собраније разних нравоучителних вешчеј«, међу њима Лаузуса и Лидију, и Аделаиду, Алписку пастирку из Мармонтелових Сопјез тотаих. Пошто је Илирска. штампарија продата у Будим, оде он 1802 г. у Млетке, где су му српски трговци давали 2000 фор. годишње, да може на миру за свој народ радити. [амо је 1804 г. са својим изврсним

- учеником Павлом (Соларићем издао Географију по Гаспарију. — Напомена. — О овоме говори Копитар и у првом чланку о Доситију у Аналима, приписујући то самом Доси= тију Фисљма 64; Аппајеп 350). Одавде је превео неке одељке под називом „беостарје моп Веззагаћјеп, дег Мојдац, Мајасће, Вшсанеп, (Зетлеп), Возшеп, дет Вегсе АТћоз чпа Моптепеосто“ (у Хормајеровом Акећу-у бр. 52 и 53 за г. 181 — КЕ Зећг. 76—79 У изводу: Р. Ф. В. 191, 192) и опет приписује Доситију и Соларићу. Чудновато је да се то дело стално приписује само Соларићу, а Григорије (Обрадовић, који је Копи= тару давао податке, морао је знати да је ту и Доситије имао удела, Уосталом нико од савременика (па ни (Соларићу ово тврђење није оповргао, — [амо изгледа да је превео и изврсна тумачења јеванђеља и проповеди коршкобрбојлоу митрополита Теотокија из Москве, које су браћа Зосими на лепој хартији штампали (Москва 1796, 49) пи бесплатно свима грчким црквама раздали, али писац ових врсти то дело није видед, ани његови кореспонденти из Млетака ништа о томе не говоре. — Напомена. — У једном писму Добровском (9. авг. 1810) Копитар чак вели како је Стратимировић забранио то дело за Србе у Аустрији, зато што га је Доситије превео (Писма 145). (Одакле је ово Копитар узео Шафарик ово дело такође наводи (Сезећ. а. =н45]. Г5Е. Ш. 4Е од) али по Чапловићу «5јау. п Стоаб 1819, П. В. 286), стављајући уз годину штампања 1796 знак питања, јер је те године дело у Москви изишло. Новаковић га је унео у Библиографију под г. 1796 без икакве ограде. Да не буде то иста књига коју по Соларићу (Пом. Книжескги) наводи Шафарик (бр. 88) Евангелии страстнан (Вљ Венеши пре 1809), а Новаковић по њему обо 1809 — Кад су 1805 г. Млеци уступљени Франпу= зима, Обрадовић је дошао у Карловце и септембра 1807 прешао је у Београд да сам помогне остварење онога што је дотле за срећу својих Срба само желео и проповедао. Србин Обрадовић је дакле онај грчки филозоф, о коме се понекипут у немачким по= литичким и научним новинама говорило даје у Београду основао школе еге. — (О овоме говори још у првом чланку. — Аппајеп, |. 349.»