Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ДЕВЕТА 791.

писни недостаци и код других несавршених азбука не мењају. Да не идемо даље, већ да погледамо само Русе: Требала је да дође бољшевичка револуција, па да се из руског правописа избаци љ и 5 који му баш ни= шта нису потребни. Па и то још није потпуно свршена ствар, и можда ће се после бољшевика опет вратити, јер Руси у емиграцији и даље пишу п љи Ђ. -

(Одушевљење које је педесетих година захватило омладину за Вуков рад и народну поезију, и промена династије у Србији учинили су да је освојио и Вуков правопис.

6.

Вук је творац данашњег књижевног језика српског, Али он до тога није дошао одједанпут, већ је то плод дугог и трајног проучавања наро= дних говора по свима крајевима куда је путовао или с људима у додир долазио.

Кад му је први пут пукло пред очима шта се ради у књижевности од српског језика, он се прихватио у писању говора свога родног места, и први његови списи огледало су херцеговачког говора како су га тада говорили херцеговачки досељеници у Тршићу. Да њега усвоји, одредило га је прво то, што га је као свој матерњи најбоље знао, и био сигуран да ће пишући њиме писати управо онако као што народ говори; и друго, што је тај говор имао мање одступања у граматици (био »правилнији«) од осталих говора, које је дотле био чуо. (Он је допуштао и управо тра= жио је да сваки књижевник пише говором свога краја, али управо онако као што народ говори, без икаква мешања и поправљања, па ће се вре= меном одабрати шта је за књижевни језик, а шта није. Али и у томе је тражио да се употребљавају граматички облици његова говора, оглашујући друге као погрешне.

То одабирање Вук је сам вршио у своме говору поступно, како је напредовао у познавању говора разних покрајина. Тако је одабирајући што је боље, усавршавао свој књижевни језик, док није постао онакав каквим је писао од четрдесетих година. Тај језик, којим у целини узевши не говори маса народа ни у једној покрајини, опет је чист народни језик, јер у њему нема ничега, чега не би било у народном говору неког краја. То је онај »облагорођени« књижевни језик српски, различан од говора »простоте«, који су Вукови претходници и савременици хтели створити_ мешавином са црквенословенским, док га је Вук »облагородио» њим самим.

У почетку је био врло строг пуританац, и није допуштао да сеу књижевности употреби ниједна реч које нема у народном говору. То је у почетку борбе и морало тако бити. Требало је прво извојевати победу начелу да се пишући српски не смеју употребљавати ни словенске речи ни словенски облици. Тек кад је то постигао и сам је, н. пр. у преводу Новог Завета, почео употребљавати словенске речи за појмове за које није било израза у српском језику, или је словенске речи посрбљавао или сам