Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

182 ЗАВРШЕТАК

нове ковао. Да је ово у почетку борбе допуштао или и сам чинио, борба би му била безуспешна, јер би му они рекли да ни они ништа друго не чине до оно што и он. Да је његов превод изишао из штампе кад је био готов (1820 г., јамачно би му то отежало борбу за чишћење српског је= зика од словенизама, али овако, 1847 године, битка је била у главном већ добивена, и то је могао урадити, Па ипак је др. Стејић приказујући овај превод (у Гл. Др. С. Сл. ГМ. у само се на овом и задржао, доказујући да је садашњи Ст. ј. ондашњи» књижевни језик плод рада свих књижевника, почињући од Доситија па унапредак; да су сви они из нужде употребљавали словенске речи или их посрдљавали или нове ковали (разуме се ко с већим ко с мањим успехом), као штои сам Вук сад чини, и да према томе нису заслужили овакве прекоре какве им је он упућивао: да »кваре« језик. Али је Стејић смео с ума да је идеологија о књижевном језику коју је овде развио, Вукова идеологија, и да тако нису мислили српски књижевници кад је Вук осуо на њих ватру, и позвао их да прво науче српски па онда да пишу. И сам он има Вуку да захвали што га је по= слушао, и дао се на изучавање језика, те му је сад постао овакав, а не као у оди Текелији 4824) или у преводу Макровиотике 4826 г). На отворена врата лако је свакоме ући.

7Е

Вук је творац чисте српске прозе и стила. (Он је први почео писати онако као што говори бистар и речит сељак који језик осећа, и према томе не може ништа рећи што би било мутно и нејасно, што не би од= говарало току мисли које се у његовој глави рађају, или начином који би био противан духу језика.

Тадашњи књижевници који су свршили више школе навикли су сем мислити немачки и латински, и пишући српски излагали су своје мисли начином који одговара духу немачког и латинског језика. они су сма-= трали да тако треба, да је то »отмено«, »књижевно«, и није им ни на ум падало да се осврну на дух свога језика, (Свака књига не само двадесетих и тридесетих већ и четрдесетих и педесетих година прошлога века кипти таким погрешкама. (Сетимо се само језика наших закона и канце= лариског стила који су четрдесетих година аустриски (Срби увели у нашу администрацију, и који чак ни седамдесетих није могао бити потпуно истиснут. Ми се данас чудимо како су тако могли писати и бољи књи= жевници, како данас не пишу ни најгори, сем можда какав невешт пре= водилац, који се и сувише поведе за оргиналом.

Од Вука су српски књижевници научили како треба не само пра= вилно граматички писаши, већ како треба и мислити српски.

За ово шесет година од последње књиге Вукове наш се књижевни језик у сваком погледу силно развио. Постао је гипкији у фрази, прецизнији у изразима, богатији у речнику. Али се то све природно развило из оне