Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

746 ЗАВРШЕТАК

Аустрији не само онда, већ тако рећи до самог распада Аустрије. (Сви су они тражили до последњег момента да обезбеде своје национално развијање »у оквиру Аустроугарске Монархије, «!

Што Копитар није успео у својим политичким тежњама, била су два главна узрока.

Прво, Аустрија није ни могла ни хтела изгубити свој немачки карактер. (Она није хтела слушати савете Копитареве и подржавати Словене. Па и он сам, поред свега свог искреног аустриског патриотизма, био јој је сумњив, јер је био (Словенин. Вукова писма к њему губила су се или отварана на пошти. Кад се бранио од Стратимировића и себе у акту назвао одговорним и опробаним цензором, референат је уз реч »опро= бани« ставио знак дивљења и питања. ЈЊему нису веровали ни за онај извештај о Лајпцишком издању Народних Песама, већ су се обратили Михаилу Бојаџији, грчком учитељу у Бечу, и тек кад је он потврдио да те песме певају догађаје из ХМ века, да су из народних традиција, и да са савременим догађајима у Гурској и с Грчком Револуцијом немају никакве везе, напротив, да се већина тих песама пева у Србији и у Босни, дакле у турској владавини, где су и постале, и да је то свакодневни разговор народни, тек тада је ствар легла. ФПросв. Гласн. 1922, 749). Тек по повратку из Рима с папским орденом Григорија Великог, на три и по месеца пред

' Да аустриски (Словени ни у данашњој генерацији нису веровали у могућност распада Аустрије, иако су то желели, види се и из овога. За време соколског слета у Прагу пре три и по године нађем се с двојицом својих давнашњих пријатеља. Један ми од њих рече да се после ослобођења сетио како сам му ја једном у Београду рекао, да је ослобођење и уједињење Срба везано за пропаст Аустрије. »ја сам — рече — то онда држао за фантазију, а ето се догодилој« — Други ми рече како се, опет после ослобођења, сетио да смо једном у Бечу као студенти разгледали карту Аустрије, и да сам ја повлачио границе будућих држава, које ће се створити после њена распада. Свега се тога, разуме се, ја не сећам, и ово наводим само као карактеристику менталитета аустриских Словена. То уосталом важи и за Србе. Кад сам 1012 године био у (Сара= јеву, десетак саборских посланика (млађих и старијих) позвали су ме у Јевтановићеву магазу на једну конференцију где су расправљали како се треба држати у Сабору према зајму који је требало решити. Једни су били за, други против. Кад су мене запитали за мишљење, ја сам им одговорио. »Као Србијанац ја вам само толико могу рећи, да ми засад имамо посла на другој страни (био сам обавештен да ће бити рата), а вас под Аустријом остављамо засад вама самима. Али ћу вам рећи шта бих ја радио да сам ни вашем месту. Ја бих прво себи дао одговор на ова два питања: да ли сматрам да је анексија дефинитивна или не, и да ли сматрам да је Аустрија уопште држава од бу= дућности или не, па према томе какав бих себи одговор дао, одлучио би се у првом случају да гласам за, а у другом, против. Што се мене тиче ја нити држим да је анек= сија дефинитивна, нити да је Аустрија држава од будућности« Нико ми није ништа одговорио, а на лицима им нисам могао опазити да деле моје мишљење. У рату су се аустриски Срби (као и Хрвати и (Словенци) одлично тукли против нас, Србијанаца, и кад су као заробљеници нуђени да ступе у нашу војску, изговарали су се да не смеју што ће их Аустријанци повешати кад дођу у Србију, и само су се неки примили жан= дармске службе и то на арбанашкој граници. Образовање добровољачких батаљона на= ступило је тек доцније, кад се појавила нада да ће Германија бити тучена.