Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

102 ПРИЛОГ ПРВИ

Тада она слуги говораше: Вели њему мајка Анђелија: »Милило наша верна слуго! »Милутине, наша вјерна слуго! »Причекај ме три бијела дана, »Док умјесим бијеле колаче, »ИМ док спремим танане кошуље, »Да понесем на дар моме Јову.« Мизило нбоћзи одговара: Ал' говори слуга Милутине: »Ој Бога ми, госпо Анђелија! »Јово тебе чекати не може, »Јер је ФСрбо му е» хитна књига дошла; »Већ понеси у брашну колаче, »А кошуље у бијелу платну.« ИМ тако се на пут опремише. (Од ина се мајци не могаше, Веће спреми у брашну колаче, А кошуље у бијелу платну, Паке сједе у лаке хинтове, Отидоше преко Срема равна.

Кад дољоше к селу Купинову Кад су били близу Купинова, Близу двора Јове Господара; ли слуге иду гологлаве, (Око двора слуге гологлаве,

А пуштени коњи по ливади Без седала и без покроваца, Нит“ се чују бубњи ни свирале, Нит се вију алаји барјаци; Тада Госпа Милила пита: Тад/ говори мајка Анђелија: »Милутине, наша вјерна слуго! »Кад се Јово на војску опрема, »Штоно слуге иду гологлаве '« »Што му слуге иду гологлаве! »Што с' пуштени коњи по ливади »Без седала и без покроваца! »Што не бију бубњи и свирале! »Што с' не вију алаји барјаци « Милило нБоПзи одговара: Вели њојзи слуга Милутине: »Драга госпо, мајко Анђелијо, »Ваља да је господар на ручку, »Па у здравље пије рујно вино »УИ за срећна пута Бога моли. »За то су му слуге гологлаве; »Што су врани коњи по ливади »Без седала и без покроваца, »Пуштени су да се понапасу, »(Спремају се далек путовати; »Бубњи били, пак су и престали; »Вијали се алаји барјаци, >»Дуну вјетар од Фрушке планине, »Па барјаке земљи положише.« Кад стигоше у биеле дворе, Кад су били пред бијеле дворе, у се мајка јаду досјетила; Кад уљезе у бијеле дворе Ал' се Јово са душицом бори, Верна лђуба више главе тужи, = Више њега Максиме владика,