Жидов

ŽIDOV

GLASILO ZA PITANTA ŽIDOVSTVA

Mogućnost razvitka

U kratkim vremenskim razmacima održana su jedno za drugim u zadnje doba nekoliko cijonističkih zemaljskih većanja. Bilo ih je često partijskih, osobito onih Hitahduta u Palestini. Litvi i Bukovini, a i »općenito«, cijonističkih. Od zadnjih su zanimljiva ona u Americi i Austriji. Američko većanje zaslužuje pažnju ne toliko zbog diktata dolarskog tečaja, koliko zbog jednog tamo izrečenog govora Zangwillova, koji je kroz neko vreme postao dnevnom temom američkih cijonisla. Tako je pritnerice broj od 2. novembra o. god. oficijelnog organa američke cijonističke organizacije »Dos jidiše Folk«, gotovo sve svoje stupce posvetio pobijanju izvoda našeg pesnika. Koliko Zangwill imade prava da govori o čisitom cijonizmu stvar je za sebe. Treba ipak da se ovde ustvrdi ovo; Opravdanost je Zangwillove kritike samo i jedino u tome, što on osniva svoje teze na novim potrebitim mogućnostima razvitka cijonizma, kojeg on jednači s izgradnjom Palestine, Sva ona bura, što je njegov govor digo slećiće se, rasplinuće se pod pritiskom zadaća cijonistićke svagdašnjice. Jer on je odviše pesnik, a da bi bio veKki politik. Ali opetovano toliko naglašena idea o potrebi nacijonalnog zajma, ili kako on veli, zajma, pa bio isti i nejevrejski, ta će ostati na tapetu, do konačnog rcšenja problema. Već se sada pronose dosta poverljive glasine o osnivanju palestinske »Investmentc banke, kojoj bi akcijom kapital imao da iznosi pet miljona dolara. Kad bi ta osnova uspela, mi bismo u mnogome u Palestini mogli da samostalnije nastupamo. Alija bi mogla da se poveća, jer bi se pritokom kapitala stvorile mogućnosti zarade, odteretio bi se znatno budžet cijonistićke organizacije i samih radničkih organizacija, koje troše velike svote na uzdržavanje nezaposlenih, uopšte bi se čitava situacija u zemlji ustalila ju pozitivnom smislu za nas. Sir Mond voleo bi dapače, kad bi se najmanje stotinu hiljada Jevreja iz Amerike pod takvim prilikama odmah preselilo u Palestinu, da stvore armiju za tehnički »američki' napredak u zemlji. Ideja je sama po sebi Icpa i ođvažna, ponaoseb ako nam je pred očima sinteza kulture istočnog Jevrcjstva s »am e ri k a niz mom treznih j poslovnih praktičara novog kontinenta. Mcdjutim, to mogu tek da su nam želje, za provedbu toga treba da se zaista još postaramo. Koliko li nas se drugačije doima rezolucija veća austrijskih cijonista! Bez obzira na to, što u njoj imade mnogo toga, što u cijonizam uopšte ne zascca, bez obzira na njihovu nemoguću lokalnu politiku, na njihova nastojanja za stvaranjem soci-

jalne ravnoteže (vidi antisocijalno pisanje »Morgenzeitunga? za vreme izbora za austrijski parlamenat!) bez obzira na sve to, crvena je nit Čitave rezolucije: briga za opstanak Jevrejstva. Kad čovek ne bi znao, da je to cijonistička rezolucija, pomislio bi na »Alijansu ili barem na ortodokse. Eto u tome i jest razlika shvatanja. Amerikanac kuje planove za mogućnosti razvitka Palestine, a ovaj bečki Jevrcj govori o brizi za opstanak Tlevrcjstva, Ove dve oprečnosti imadu i u našem kompliciranom kulturnom problemu svoj analogon. Uzmimo samo odnos jezičnih kultura: jidiš i hebrejski. lako je jidiš jezik svagdašnjice velike većine našega naroda, čitava je njegova kultura izgradjena na preopterećenoj galutskoj tradiciji. Kod jidiša radi se objektivno o borbi za dalnji opstanak onoga, što danas postoji. Jidiš je originalnije, nego ono novo-hebrejsko, što je u razvitku, Originalnije zato, jer bogatije na lokalnom koloritu toliko obradjenog jevrejskog istoka. 'Potpunoma vezano, na sadašnjicu, ali bez onakve prošlosti kao hebrejski. Razvitak novoherbejske kulture nije skučen toliko historijskim hebrejskim, koliko jidiš golemom galutskom tradicijom. Kod mnogih pojava izgleda, kao da novohevrejska kultura počinje danas iz početka (Šnejur!), te da su joj nepregledne mogućnosti razvitka. Ili nastojanja da se kultura Sefarada izrazi kroz ladino. Da se ušćuva i osigura dalnji opstanak ove jezične kulture. Nastojanje, koje je samo po sebi, a i u sklopu ostalih galutskih nastojanja vredno svake energije. Ali stavivši se na stanovište jedinstvenih zadataka kod izgradjivanja hebrejske kulture, kao zajedničke predstavnice jevrejskog duha, otpada vrednost vaskolike »judaike svih jevrejskih žargona, a i drugih evropejskih jezika, kojima su se Jevreji služili ili to još i danas čine. Nije svrha ovoga, da se otpočne kulturnom borbom. Zato su naše prilike odveć nerazvijene. Pokret za ladinom kao kulturnim faktorom izgleda da je kod nas tek počeo, a nema ni dovoljnog, aktivnog hebreskog naraštaja, koji bi mogao da u našim krajevima predstavlja hebrejskim, nosioca jedinstva jevrejske kulture. Dapače, nije ni važno, kako će jczično-kulturne prilike u nas da se razvijaju, koji smo toliko daleko od svakog jevrejskog centra, mereći tu važnost merilom razvitka u našem jedinom, palestinskom narodnom središtu. Iz ovih razloga svi se naši galutski ciljevi mogu jedino da opravdaju razlozima opstanka s mogućnostima razvitka neka se pristup« Palestini dok je vreme. des.

Engleska Bijela Knjiga o Palestini

Engleska ( vlada izdala je ponovno Bijelu Knjigu, u kojoj je iznesena cjelokupna korespondencija izmedju ministra za kolonije Duc of Devonshire sa Vrhovnim komesarom Sir Berberi S a m u e 1 o m glede arapske Agency. Prvi dokumenat te Bijele Knjige sadržaje pismo Vojvode od Devonshire Herbertu Samuelu. U pismu javlja ministar za kolonije Sir Herbertu Samuelu, da se engleska vlada u zadnje vrijeme mnogo bavila principima njezine politike, koju ima da ositvari u Palestini Sii; Herbert Samuel. Na temelju njegovih obavijesti, što ih je dao, kabinetu u julu, došao je kabinet do uvjerenja, da ključ cjelokupne britanske politike u Palestini, kako je provedena od časa imenovanja Cionističke administracije, leži u Balfourovoj deklaraciji od 2, novembra 1917, Ta je deklaracija prihvaćena na mirovnoj konferenciji u San Remu i ratificirana je u julu 1922. po Ligi Naroda. Balfourova je deklaracija sitoga internacijonalna obveza od koje se ne može i ne smije odustati. Ministar za kolonije reproducira sadržaj diskusije s Arapima u Balfourovoj deklaraciji i naglašuje, da se svim tim tačkama opširno bavila Bijela Knjiga od juna 1922. Zaključci, do kojih je došla prijašnja vlada, jedini su osnov za palestinsku politiku. Balfourova deklaracija nametnula je britskoj vladi dvostruku obvezu. 1. prema žiđovskome narodu, kome je obećan osnutak domaje. 2. Prema arapskom pučanstvu, Britska vlada i vrhovni komesar nastojali su, da provedu upravu u Palestini tako, da se vrši potpuna pravednost i prema Židovima i prema Arapima. I ako ta zadaća nije bila laka, provedena je sa znathim uspjesima. Pored svega toga ne može položaj Arapa da zadovoljava, barem vikači medju njima sveudilj ustraju u svome opozicijonalnom stavu. Njihova politika nije posljedica izjave britske vlade, već više bojazni, da bi ciljevi te politike i njihov rezultat s vremenom mogao da stvori političku nadmoć Židova, I ako je taj strah neosnovan, ipak je vrlo raširen. Prošla je vjada nastojala, da to pitanje dovede u pravu kolotečinu, no ipak se time nije zadovoljila arapska opozicija. Postojala je nada, da će se stvaranjem zakonodavnog vijeća, u kojem će biti Arapi zastupani po biranim svojim delegatima udovoljiti njihovim zahtjevima. Na nesreću nije došlo do ostvarenja ovoga zakonodavnog vijeća, jer su Arapi bojkotirah izbore. Nužno je stoga, da se traže druga sredstva za uđovoljenjc arijskih zahtjeva. Promatrajući arapske pritužbe

POŠTARINA PLAĆENA U GOTOVG.V.

GOD. Vll

UPRAVA I UREDNIŠTVO: ZAGREB ILICA BROJ 31. 111. KAT

ZAGREB. 24 novembra 1923. ~ 16. kislev 5684.

IZLAZI SVAKOG PETKA RUKOPISI SE NE VRAĆAJU

PRETPLATA: 00D. 60 D. POLUOOD. 30 D. CETVRTOOD. 15 D. POJEDINI BROJ 1.50 D.

BROJ 48