Жидов

Moje uspomene na Nikolu Pašića

Dr.

DAVID ALBALA:

bivšeg predsednika Ministarskog Saveta,

Veliko pokoljenje koje je izvelo ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu moćnu državu izgubilo je svoga vođju, svoga najmudrijeg državnika, svoga prvog i najznačajnijeg stvaraoca. U tuzi i bolu za njim nalazi se danas sakupljen ceo naš narod bez razlike na plemena i na veru. I dokle će samo istorja tek biti u stanju da iznese plodonosan rad i nebrojene zasluge Nikole Pašića za ovu državu u punom zamahu svome osvetljavajući blještavim zrac ma nepogrešnoga suda, i dok će samo poznjje generacije umeti sa zahvalnošću shvatiti svu veličinu džina koji je svojim đelkna ispisao dostojanstvenom mirnoćom, ali i sa gvozdenom voljom najslavnije strane u novoj narodnoj povesn'ci, dotle ćemo mi, savremenici njegovi, pokušati samo da iznesemo one dogadjaje iz pokojnikovog života, koji su nam u svežoj uspomeni i koji nam pokazuju Pašićevu veliku dušu i širokogrudnost i sa one strane, koja je nama, Jevrejima, naročito draga. »Brat je mio, koje vere b'o«, bio je moto kolji je od vajkada odgovarao duhu srpskoga naroda u njegovom naziianju kako on gleda na gradjanske slobode. Bez izuzetka, sve političke stranke u predratnoj Srbiji ostale, su ina delu verne tome načelu. To je i geslo sv’h osnivača radikalne stranke, ali svakako da najveći deo ovakvog plemenitog dćlanja u stranci, a sledstveno i u narodu, pripada strankinom stalnom vodji, Nikoli Pašiću. Tek kada se prisetimo tesnogrudnosti i ograničenih gradjanskih sloboda, koje su vladdle u susednim zemljama Srbije krajem devetnaestog j početkom dvadesetog veka, umećemo da ocenimo pravom merom napredne ideje srpskoga naroda, do kojih se uzdigao sopstvenim poletom, ali pod mudro vodjenom, vaspitnom rukom svojih državnika. Bratska ljubav prema Jevrejima koja se i ranije u Srbiji susretala, dobila je tako reći svoju formalnu potvrdu od 1 najpoznat'jeg faktora u državi, od samoga naroda. Mnogobrojni su primeri iskrenog prijateljstva i bratske sloge medju Srbima i Jevrejima prc ovih ratova. Bratimljenja u »pobratime« izmedju jednog Srbina i jednog Jevrejina nisu nimalo bila retka. Kao i narod i mnogi srpski političari, tako je i Paš ć medju Jevrejima imao veći broj ličnih prijatelja, od kojih da napomenemo samo g. Solotmona Azriela, trgovca iz Beograda, Pašićeve i njegovih prijatelja dobre lične veze sa Jevrejima vršile su svoj blagotvorni uticaj u svima momentima, gde se imao da zauzme stav prema Jevrejima. I taj stav, pojmljivo je, n'kad nije bio drukčiji no prijateljski i. često više od toga, srdačan. Moj prvi susret sa Pašićcm, maja 1917, godine na Krfu, kada me je kao predsednik srpske vlade pozvao k sebi da mu lično objasnim na koji b : h način mogao biti od koristi Otadžbini j van svoje redovne dužnosti na ratištu, takodje je karakterističan kao njegovo m šljenje o Jevrejima. Ne poznavajući me, reče: pričajte mi o sebi. Ja mu rekoh gde { kad sam rodjen, gde sam Ško-

le svršio i u kratko ispričali svoju biografiju. A jeste Ii učestvovali u ratovima? Jesam, u svima do sada, i to stalno na frontu. A koje strane jezke znate? Odgovorili da znam nekoliko, a međju njima i engleski. Aha, aha, odvrati, formirajući u sebj svoje mišljenje o meni, i gledajući me netremice svojim pronicavim očima, ne b{ li otkrio moje misli. Pa, ovaj, u čemu se sastoji Vaš predlog? Želeo bih da me Kraljevska Vlada pošlje u Sjedinjene Američke Države, da medju američkim Jevrejima propagiram ideju vaskrsenja Srbije i ujedinjenja svih Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu veliku državu. A kako amer čki Jevreji imaju veliki uticaj na celokupni javni politički život u Sjedinjen'm Državama, to se ja nadam, da će i to doprineti da se i zvanična tela u državi pridobiju za našu stvar. Sam predsednilk Vidzon ima mediju Jevrej ma intimne prijatelje, kao nar. člana Vrhovnog Suda Lujsa Brandajza i rabina Stifena Vajza, 0 ho, ovaj, doktore, pa ta Vaša ideja je vrlo dobra ideja. Tu me potćpša po ramenu. To me ohrabri, da još detaljnije izložim svoj plan o zadobijanju američke javnosti i američkih zvaničnih krugova preko uticajnih jevrejskih ličnosti. Pašić me je posmatrao sa zadovoljstvom koije je raslo. Ali, samo, ovaj, kako ćete Vj to da postignete? Poznajete li Vi koga u Americi lično? U Severnoj Americi ne poznajem nikoga. Ali to ne mari. Ja sam cijonista, pa sam siguran da ću preko cijonističke organizacije zadobiti potrebna poznanstva. A-ha, a ha, klimao je Pašić glavom, i gladio svoju srebrnastu bradu. Vi ste cijonista, pa to je, ovaj, vrlo lepo. Vi znate, doktore, da mi vas, Jevreje, volimo kao svoju braću. Jeste, vi ste nama braća. Ja ne pravim razliku izmedju naš h Srba i Jevreja. Pa mi, ovaj, živimo zajedho, pa, eto, i sve zajedn'čkj podnosimo, i dobro j zlo. Jevreji su se pokazali u ratovima kao dobri vojnici. Branili su zemlju kao i naši šumadinci. Imate, dabome, i vi žrtava. Šta ćete, to je rat. A sad, evo, ostali smo bez naše zemlje. Ali Jevreji su veliki i pametan narod. Oni su dali svetu mnoge velike ljude. Sad se oni pate, ali će oni imati veliku budućnost. Ako ćete moći njih u Americi da priđobijcte za naše stvari, biće dobro. A kako ćete tamo u Americi raditi za nas? Jeste li mislili na to? Jesam, gospođine predsedniče. Poneću naš srbijanski) ustav, prevešću ga i protumačiti ga, i onda će Amerikanci videti, da smo mi jedan od najslobodoumnijih naroda na svetu. Govorit ću im o toleranciji našoj prema svakome, j svima narodnost'ma. Pričaću o gradjanskim slobodama, o slobodi javne reći, o opšt'nskim samoupravama, o privrednom napretku države, o našim književnicima, umetnicima, našim narodom pesmama ...

Pa to ste Vi, ovaj, napravili ceo plan. Vidi se jevrejska glava. Dobro, dobro, Vi ćete ići u Ameriku. Idile i spremite se za Vaš rad u Americi. Posle dva meseca Otputovao sam za Njujork.’ Još sam često govorio s njime docnije, i za vreme i posle rata. On je uvek samo najlepše govorio o Jevrejima, i o njihovoj težnji da u Palestini osnuiju svoju domovinu. Poznata deklaracija Vesnićeva, dala u ime Srpske Vlade, napisana je s njegovim izričnim pristankom, A kada je posle rata stao da zapljuskuje u našoj novostvorenoj državi tu i tamo antisemitski talas, onda se i Pašić nalazio medju onim điržavn cima našim koji su doprineli tome da ga nestane, i da se Jevrejima pokaže, da oni i na đelu uživaju ravnopravnost i potpuna građjanska prava. I do same smrti svoje Pašić je ostao odani prijatelj Jevreja u zemlji i po štovalac jevrcjske kulture i jevrejskog genija. Slava Nikoli Pašiću! Beograd.

Dr. David A 1 b a 1 a.

Ukrali joj glas

BELETRISTIKA.

Jidiš napisao Šalom Aš, Posvecena Jichaku Lejb Perecu. Kad bijahu djeca petih, šestih godina, igrahu se često i mnogo Rezele, kći Šajndle, kramarke i Mošele, jedinac Baruha, bogata trgovca žitom. Svakoga se dana nadjoše u igri. Roditelji im bijahu susjedi. Reb Baruh stanovaše dabome u svojoj lijepoj kući, a Rezlina majka u uzanoj tamnoj izbi na tavanu. A opet dostajaše i susjedstvo, te 'a Šajndl osjećala kao dla pripada kući reb Baruha, gotovo poput rod jake, koja moja da se nadje kod svake nabožne i dobre svetkovine, -kojih u kući bogata čovjeka imade mnogo. Ova njena pripadnost očitovala se u tome, što je obavljala kupnje stvari potrebnih za kućanstvo. Umjela je da kupuje spretno i jeftino. U tome se ona naročito odlikovala. Djeca se sastajahu danomice s nekoliko malenih prijatelja na tratini, što se pružala iza kuće reb Baruha. Igrahu se, trčahu i hrvahu se u dječijoj obijesri. Ovdje bijahu sva jednaka. I počesto se dešavalo te bi Rezele u igri i šali dtobro izudarala i Mcišelea. A ovaj joj takođjer ne ostade diužan. Ali su sasvim prirodno češće igrali mirne lijepe igre i dragotno se zabavljali. I nijedno dijete ne bijaše u ovome svome društvu nimalo plaho. Tada bijaše Rezele lijepa djevojčica. Tada se još nije mogao da zamijeti- ma i sitni trag bolesti, što je njenu porodicu bila kao baštinjena nevolja. Bijaše drago dijete ljupkih obrazića, velikih, dobroćudnih crnih očiju i duge, kovrćaste plave kose. Mošele je naročito volio, da svojoj susjedi gladi plajvu njenu kosu. Upravo se oduševljavao u punom ushićenju, kad je za igre »konja« mogao te plave kose da se dobrano navuče i načupka . . . Danas -je Mošele mladić, kome već poodavna ne dolikuje, da se zabavlja ovakovom nesmisli. Čitavo se -mnoštvo Ljudi briga, da ga oženi. A Rezele je bolesno, si rodno i zaista nepristalc djevojče, što kroz dan sjedi u jadnoj izbi, a oveće kuha majci večeru na očadijjeflom ognjištu.

A opet kad bi Režete ugledala mladoga Mošea, osjetila bi uistinu neka čudan trzaj u srcu. Zasjala bi od. radosti, kad bi ga vidjala u finom krznenom ogrtaču, gdje je pod nadlakticu stisnuo lijepu vrećicu sa tetilin. Sva bi se ushitila čuvši, da ga hvale, a očajavala, kad bi ga ogovarali. Kadikad bi sama stala poznanicima govoriti o Mošeleu. ali se strašila, ne će li djevojke možda štogod da naslute. I šutjela je radije i to se više radovala, kad bi drugi navratili govor na nj. Ali je daleko, veoma daleko bila od Mošelea . . . Ništa je više ne tri usrećilo do zgode, kad bi mogla da ga sluša gdje uči. Majka bi je počesto vodila sobom, kad bi polazila k Rebeki, Mošeleovoj m-ijci. Režete bi stala u kuhinji, ispunjena radošću i strahom, uzbuđjena i smetena, i kradomice pogledavala kroz poluotvorena vrata u sobu, gclle je Mošele učio ili govoreći molitve šetao gore pa dolje. 0, Mošele bijaše tako pristao. Lice mu je bijelo a kosa sjajna i crna. A pajesi se spustili tako ljupko. Kakove li je tek oči imao! Crne, duboke oči, radost bijaše pogledati ih. I kako li mu je bio sladak glas i kako blag sazvuk govora. Kad bi Rezele stajala ovako, u kuhinji i kiradamice pogledavala u sobu i prisluškivala, mislila bi počesto: sjeća li se kad on nje? Pomišlja B kadšto na onaj suk;ot, kad su zajedno u polju palili radosnu vatru od suhoga granja i kad' joj je pružio desnu ruku; vječno ću ja da ti budem vjeran? . . . Što li si sve : a ne uobražavam!..., nastavila bi da misli! On da još i na mene misli! On na mene, Rezel, kćer Šajndelinu! I svaki puta, jedva što bi ga zamijetila, oborila bi oči, povukla se nekud u stranu. Neka je ne bi vidio i neka ga ne bi smeo ikoji spomen. Ali jedinom vidjela je njega a i ,on nju. Bila je sama u kuhinji igospodje Rebeke Gospodje ne bijaše u kući a i služavka bijaše upravo' izašla. I eto dodje Mošele iz hrama. I Rezele um donese objed do stola. I on je pogleda. A pogledao ju je tolikom dobrotom! Dobre li ti bijahu riječi, poput onih, što bi jolj ih govorila majka subotom, na kraju k,oje dobre nedjelje. 0, razumjela je ona te riječi, što ih kazivahu njegove oči: nije on još zaboravio ono doba, kad smo u polju bili upalili vatru ....

»Ta ti si bolesna, ma ne ćeš moći đa radiš«, govorila Sajndel svojoj kćeri,, kad je ova bijaše zamolila, neka bi joj dopustila, da ode gospodji Rebeki za služavku. Alli Rezele ne htjede da popusti i dvije nedjelje kasnije bila je u kuhinji do njegove sobe. Uostalom nešto se majka njena i radovala. Možda će moći da spremi štogod za nju, kad je jednom bude udavala. Gdjekad bi Rezele, kad je nitko ne bi vidio, übacila poglei u otrcano maleno zrcalo. I vidjela bi uzano lišće s oronulim obrazima, dubokim, crnim očima i uskim, blijedim usnama. Ali se ipak uljuljavala u misli, da iz zrcala gjeđa lijepo djevoijče. »Jest, ja sam lijepa!« sanjala bi, kad bi noću nakon dovršena posla sjedila na polici n kuhinji. A iz sobe do kuhinje dopirao slatko i mekano glas Moš ;lea, koji je .još uvijek »učio«, I slušala ga sva ushićena, I bijaše joj, kao da ovaj glas upravo nju traži i da je sav namijenjen njoj . . . Sve joj se činjaše, kao da je bjo, svijetli pladanj na zidu stao da govori, pa da joj veli: »Slušaj, Rezele, tebe on to misli. Sjećaš li se, kako li ste se ono. sigrali zajedno u polju? . . .< A žuti kotao do cdnjišta dodao: »Ovako bih lijep, poput tebe, i ja htio đa budem! Koje 'i radosti, kad možeš da vidiš ovo lijepo lice!« I neko milije obuzeto joj srce, blagotna draž ... I još je dozvanjo sladak glas iz sobe. Bivao sve ljepši, mekaniji i blaži. I zaista, glas joj dopro u dušu i utonuo tuđe u ljubav i blagost. I Rezele bijaše sretna. I sirotno djevojče zaboravilo posvema podmukao i krvavi svoj kašalj i omnuilo, blijedo ružno lice. (Nastavit će se).

ICA KUPUJE U BESARABIJI ZEMLJIŠTE ZA ŽIDOVSKE KOLONISTE

Pišu nam iz Pariza, da je ICA, htijući proširiti svoj djelokrug i na Besarab'ju, u zadnje vrijeme kupila mnoga zemljišta, da ih razdijeli židovskim kotonstima. Ta zemlja odredjena je za najvrijednije poljodjelce i 2a one, koji je nužno trebaju, jer ne posjeduju više od 3 ha. Ovakovim novim uvećanjem zemljišnog posjeda, svaki će kolonista imati za 2 ha više zemlje ii moći će se posvema posvetiti poljodjelstvu. ICA kupila je u svemu nešto preko 300 ha u okolici kolonija Dombroveny, Vertnjany, Sgurica, AJeksandreni i Telenešli. Oko 150 kolonista dobilo je svaki po dio zemlje. Kupljeno zemljište nalazi se blizu naselja i može se u svakom pogledu srna!rati vrlo povoljnim.

»DYBUK« NA ZAGREBAČKOJ POZORNICI

Informirani smo sa sirane Nrod noga Kazališta u Zagrebu, da je već započelo uvježbavanje čuvene Aoskijeve drame »Dybuk«. Režiju vodi ravnatelj drame g. Ivo Raić, Mi ćemo se na ovu činjenicu za vremena potanko osvrnuti. BROJ 52.

»21 DO V«

3

Vim u kuhinji čisti i lašti sve J \V A> % % w m S\ LEVER BROS. LTD., Fort Sunlight, ENGLAND. y a . VjfhfrJ.fi fk mm/mt /i 1 Vm \ UuDiva st u svakoj iigovint i drogeriji. ZastUOStPO 1 dBPDt: Norbert Wei s i drug Zagreb, Sajmište brs 51 Telefon br. 7-33. Brzojavi; Norbcitis