Жича и Студеница — путописна црта из Србије

ЖИЧА

Мало уморни од пута пз Горњег МрЈлановца не пропустисмо а да после кратког одмора не одемо у цркву у Чачак. Врема је било веома лепо. Први даа Духова правоелавних и не може бати ружно време. Мирисава трава просута по црквп и порти ширила је угодан мирис п свежила зрак овог и онако у сваком погледу здравог краја. У цркви уватиемо место близу врата. Црква беше, што се каже дупком пуна. Цво Чапак слегао се бијаша у цркви да службу божију слуша. РХзненадило нас је здраво, да у Чачку нема као код нас у Срему женске препрате. Све је ту заједно. Жене скоро до пред олтар продрле, многи мушки пак тамо стоје, где су код нас женске. За десном певницом певао је један певач, за кога се могло рећн да је добар певчика. Бијаше то добар и окретан тенориста увежбан у православном ~пјенију.“ ~Гиго,“ рећи ћу ја моме сапутнику и суседу у цркви, „овај ми глас сасма познат долази. Као да еам га већ више пута чуо, Чини ли се и теби то исто?' 1 Упитах га ја. „Имаш право!“ одговориће Гига, „и мени је познат. Ко то може бити?“ Замисливши се нешто, рећиће мп, после кратке паузе мој сапутник: „Знаш лп ко је тај певач? Нико други него Стева Дескашев.