Жича и Студеница — путописна црта из Србије

3

_Ево пза овога брега, само док се попнсмо. видипвмо Жпчу“ рећи ћс Жнван, као да нас умпри. Алп и то пророчлнство не хтеде се испунити, јер опет не видеемо ништа. А тако је вшло пуно по сата ако не и више. После дугог теглења бијаемо на једном впсоравњу, који је питом и обрађен био. Ваше чопори оваца и јагањаца пасло је овде око пута, да су кола наша по све лагано н опрезно морала ићи. Јвдан дечак којн овце чуваше, свнрао је лагано и монотоно у фрулу, која је лепо уз ову уеамљвност и стадо доликовала. Пред нами је управо пута лежао Клрановац на благом вису, деено у даљинп од по сата вирио је из шуме један бели тороњ, а поред њега се вгф ху као и неке друге зграде. То бијашв седмоврата Жича, коју давно зкелнсмо да видимо. „Стани, Живане,“ коМандоваће Г. „да мало боље предео разгледамо," те сишавши е кола доле наперн свој далекоглед на Жичу. У истини, нити се леопш предво, нити депши положај даје замислнти него овај. Казку за Французе, да су год. 1812. јако изненађени били, када са једног виса у једном угледаше пр-вп пут Москву. Полозкај њен тако је сваког изненадно да со Фраецузи не могаше доета нагледати и начудитн.,.. Готово тако и нами бијаше. Но могосмо чпсто вероватп, да смо ми код оне Жаче, која, је толико 'славна била, и онолико ипак страдала. Кад казкош Жича, онда си дирнуо најлепши део нагао средњовековне историје, алн си уједно сетио цео народ наш, на велике његове патње и невоље. Сваки би требао тамо да иде, и да данашње остатке њоне види, па да научи- из њих, да је сваки ејај и слава бамо за време, и да невоља редом иде. И народи судбином плп кривицом пролазе као и поједини људи. Како рекох' нолозкај леп да не може лепшп битп. С оне страно лавре нанизао се троструки, четвороструки ред брегова једно преко друго, да мишљах да се je велики зид до неба дигао, Лод нами пружила се питома