Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка

"196

него друге врсте тешке крађе). Ту се говори о крађи обичних предмета из цркве и о крађи предмета посвећених служби Божјој не из црквене зграде. Ни једно ни друго није светотатство у тачном смислу речи (зато има тај чл. 28 наслов. О крађи), ипак због непоштовања цркве и у једном и у другом случају казне су много веће него за обичну крађу.)

Те одредбе СС и 3Ј доста су исцрпели“) дотични предмет. Зато може ДЗ. да не говори о светотатству, и ако је то кривично дело од велике важности, и примитивна словенска законодавства као напр. ЗСЛ. већ поклањају томе кривичном делу нарочиту пажњу.)

И Светостефанска повеља спомиње светотатство, за које прети распом и конфискацијом баштине (као за неверу).“) Ту се спомиње, у сагласности 72-м правилом Св. Апостола, да чак и крађа свеће из цркве сматра се за светотатство.“) У Грачаничкој повељи спомиње се да је светотатство као и вражда — резерват суда самог владара“) Види се да већ краљ Милутин истиче светотатство као једну од најтежих кривица.

У Милутиновим повељама спомиње се и обична крађа (татква, крагла), као резерват краљева суда од којег се владар одриче у корист цркве. За „међусобну крађу“ прети сеу Светостефанској хрисовуљи казном од 6 волова.) Нарочито спомиње се крађа коња (конски прокодк) као тежа кривица, коју обично суди сам владар“) По Светостефанској повељи казна је „самшести коњ“. У Душановом уговору с Дубров-

1) Врло је вероватно што су због тога избрисани из СС. Х—1 наведена три закона, који равнају те случајеве обичној крађи.

2) Као светотатство кажњава се и крађа из гробова (СС. Т—2) коју смо претресли заједно с другим начинима скврнављења гробова, у одељку о кривицама против вере.

5) ЗСЛ. гл. 30 = Ес!. ХУЦ, 15 (Бобчевљ, стр. 107).

+ Нов. Зак. Сп. 627 (чл. 72); А. Соловјев, Од. Сп. 94 (чл. 30); још ар. 92, да држе башину „догде се не обрђту татите црковним“.

5) Уп. СС. Х—1, ргоет. и Живановић, Основи !, 166.

в) Нов. '. 636 (чл. 88); Од. Спом, ђ. 104 (чл. 23).

7) Од. Спом. 15. 95 и 97; иста глоба за тата или хусара у уговору босанског бана с Дубр. г. 1332 (6. 118). ·

8) Уступљена је цркви по Скопској и Светостеф. повељама (5. 78 и 97); по Призренској повељи остаје цару (р. 141); сномиње се и у уговорима. с Дубровником (5. 146 и 174).