Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка

218

да је у ХШ в. правдање железом било у великој употреби у“ Византијском царству“) Овај начин — усијано гвожђе не спомиње се у српском праву пре Душана. У ДЗ. г. 1354 налазимо у чл. 150 за гусаре и тате опис „железа шцо ве положило царство ми“) Дакле Душан прописује г. 1354 за своје поданике нови начин Божјег суда, који није непознат Грцима, код којих је баш „железо“ (6 ибброс) било више уобичајено него „котао“.5) | =:

е) Ток парнице. Властарева Синтагма (као у осталом и Прохирон) не доноси никаквих одредаба о самом току парнице. Ова је празнина попуњена многим члановима ДЗ. Ча. 78 допушта заступнике на суду, који замењују „нејаке сироте“.). Чл. 78—80 и 83 говоре о писменим доказима и сведоцима на. суду. Чл. 84 укида разне старосрпске глобе и обичаје поводом суђења. Најважнија је ту забрана „удаве“ — самовласног хапшења за дуг. Ово словенско начело, које се коси са појмовима римског права, забрањује се већ г. 1302 у односу према Дубровчанима) У чл. 84 ДЗ. видимо проширење ове забране на све судове што изгледа као уступка римско-византијским схватањима.“) Ипак и у ХУ в. остаје удава у српским обичајима, што се види из тога да је деспот Ђурђе забрану удаве опет унео у уговоре с Дубровником г. 1428 и 14457) Чл, 91 подробно говори о улози пристава на суду, вероватно за то што је ова словенска установа била мало позната Грцима —

вајући се на три младића у пећи Вавилонској; по Акрополиту изгледа да је М. Палеолог против овог варварског доказа, иако га митрополит убеђује да се покори царској наредби (хростолу бес“) Астороштав 1, 103—105.

. 7) Расћут. 1, 33; доноси тачан опис ове врсте Божјег суда у Византији.

2) Суд мора да се обавља у цркви, уп. Кадлец—Таран. 122—123.

3) Ипак изгледа да је после Душана остао котао у употреби, в. повеље · госп. Константина Дејановића г. 1379 и 1388 (Нов, 456 и 767).

4) Адвокати (соуууброд одавна су познати византијском праву (2аст безсћ. 387). Пошто Синтагма нема ни речи о адвокатима, јавља се у Душ. Зак. чл. 73. Осим тога византијско право зна за :хихо, Фејепзогез, ргосига(огез, заступнике интереса државе или цркве. Ди Сапге, (1055. отаес. 1, 360.

5) Нов. Зак. Сп. 160 и 161 (погрешна година 1308, уп. Јар. 1—251%).

6 У манастирским повељама спомиње се удава два пут, у оба случаја као глоба коју узима црквена власт, не световна (Скопска 1300 и Хтетовска 1337-44. Нов. Зак. Са. 616 и 660).

7) Са нарочитом мотивацијом ов. Зак. Сп. 236.