Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка

223

ГЛАВА Х!

Каснија судбина Душанова законодавства,

Велико је питање, је ли се Душанов кодекс дуго одржао у животу као зборник обавезних закона. О томе имамо врло мало података. Несумњиво је да је важио за живота Душанова. У _ три повеље г. 1355 спомиње цар свој Законик. Две су од тих повеља познате одавна.") Ономе који „потвори“ или „пречује“ цареву повељу, прети се расипањем и казном „по Законику царства ми“. Вероватно ту има цар на виду чл. 136 ДЗ, који ипак „нема никакве кривичне санкције. Кривичну санкцију — расап 4 смртну или телесну казну треба да тражимо у првом делу Душанова Кодекса — у СС. #—5, 3. О невђрницехљ. Трећа повеља (недавно објављена од нас) наводи тачно чл. 68 ДЗ Као закон „меропхом по всои земли“ 3)

И цар Стефан Урош у својим првим повељама г. 1356 и 1357 наглашује свој законодавни рад „по примеру великог Константина и иних православних царева“, проглашује да ће и он да „царствује и правду пише“. Изгледа да је чак цар Урош нарочитим актом на сабору у пролеће 1357 потврдио законодавство свог отца;“) и после тога у две повеље 24 априла 1357 позива се цар Урош на свој „законик царски“ који је (без сумње исти Душанов кодекс“) Врло је вероватно да у то време спадају неке нове редакције Душанова кодекса (можда Раковачка). Видимо из уговора Урошева с Дубровником 25 априла 1357 да то утврђивање сваких правила и закона Душанових није само преписивање, него и нека ревизија Душанових одредаба, у којим се може нешто додати, преиначити или испустити. Велики уговор 25 априла 1357 у свему потвр-

7) Хиландару — јуни 1354 (Флор. Ае. актм, 72). Мароју Гучетићу -5 децембра 1355 (М. ГТуцић, 1, 24).

%) Хиландару — маја 1355 (А. Соловјев, Гласник Ск.Н. Др. П, стр. 28).

8) „Иже вса добрб устравакоцу ми по закону установленному всечвстнаго "збора, иже отђ прђжде господиномђ и родителемђ царства ми светопочившимђ царемђ, ииже устави всаката правила, та-зи нса утврвждаветњ царство ми, 'зговориве се... св всбмђ зборомБ (СрБбрскверимБ“, повеља 10 априла 1357; Од. Спом. 160 (М:ЕА. 155; Нов. Зак. 147).

%) 24 апр. 1857 — Дубровчанима „да ми естђ невђрвиђ у невђрно име

и ла плати все самоседмо шцо имђ буде струљљ по законику царства ми“ (Нов. Зак, Сп. 178); слично у пов, Богородици Синајској истог дана (16. 713).