Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка

ЛИР масу и

у

19

Дакле свега 101 члан ДЗ (и 4 речи од још једног). Ипак је тај препис врло важан, јер изгледа најстарији од сачуваних. Григоровић и Флорински стављају га у ХЛУ век.) Језик је тог преписа врло чист, без трагова словенизама који се јављају почетком ХМ века. Зато и Флорински и Новаковић сматрају с пуним правом да је текст Струшког преписа најближи изгубљеном оригиналу ДЗЗ) Ипак морамо приметити да се у распореду чланова Струшки препис не слаже свуда с Призренским, који је сачувао оригинални распоред без покушаја систематизације.“) У Струшком препису видимо неке особине, које га по распореду чланова приближују доцнијим преписима „Атонске версије“, Достојно је пажње да Струшки препис нема нумерације чланова и има врло мало наслова над појединим члановима (само седам наслова).“)

Међутим у Струшком препису недостаје датум пред чл. 136, који дели чланове |-г Законика од П-г и који се налази у свим осталим преписима старије групе. То је важна чињеница која показује да и Струшки препис није савремен Душановом добу, да он спада у време кад се већ било заборавило на разлику између |-г и Ш-г Законика.

Дакле, у Струшком препису имамо један препис, који заиста припада ХМ веку и који је у многоме најближи оригиналу. Ипак то није тачан препис оригинала, него већ почетак стварања једне засебне версије, која се у нечем подудара с Призренском, у нечем и с Ходошко-Атонском вер-

„сијом.) 2. Призренски препис

Призренски препис није толико стар као Струшки али је сачувао најпотпунији текст ДЗ. Сачувао се у свештеничкој

") Флорински (о. с. 176) држи да је то споменик „несомнћнно ХЈУ ст,“ ригоровић био је истог мишљења (в. Вогт 516, Разап! такот, 37 „разап... Како Мтазтик пјером пизћ, и ХТУ мјекц“.

2) Флор. о. с. 198 8) Напр. чл. 62, 66 и 73 груписани су заједно и стављени пред чл. 58;

не налази се на својем месту ни чл. 65, испремештани су чл. 87 и 86; сасвим су испали чл. 128 и 124, чл. 140 и 141, чл. 146 и 147.

") Над чл. 14. 58, 63, 64, 67, 74 и 76.

5) О) свим случајевима, у којим се Струшки препис подудара са Призфренским и са Ходошким, подробно расправља Флор. о. с. 178—192.