Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка

47

могле постати већ у првим годинама примене ДЗ. по наредби логофетовој. И промене у стилу чл. 34, 44, 125 нису ништа. више него замена казуистичке законске редакције једном одредбом више општег карактера. И то је природни развитак правничких схватања, који је могао постати за време Душаново, при примењивању тих законских одредаба.“)

Дакле, проучавање старијих преписа ДЗ. убеђује нас да није било никакве нарочите прераде ДЗ за време деспота Стефана, него да је већи део разлика и промена постао још за време цара Душана, у једном еволуционом улепшавању ради практичких правничких потреба.

И заиста, хипотеза Новаковићева о тобожњој преради ДЗ за време деспота Стефгна заснива се на врло лабавим основима. Новаковић се позива на једно место из биографије деспота Стефана, где Константин Философ говори о праведности деспотовој;“) и Нов. мисли да те „речи свакојако обухватају рад на законима“ и да само „Константин Ф. по несрећи описује резултат место акције“. Ипак, наведено место не може да се тако слободно тумачи. То су само обичне похвале биографа праведности дотичног владара. Сличне похвале можемо наћи и у животу краља Драгутина“) и краља

7) Напр. у чл. 34 испуштен је неспретан облик „по Загорги и инуде“ и тим је одредба добила општи карактер; у чл. 44 речи „о имао властбле“ замењене су општим изразом ,„лцо си кто имаго“, дакле и други сталежи; у чл. 125 замењен је „жуплванинђ“ општим изразом: „кто догве“. То је генералисање сасвим разумљиво, јер и трговац и странац може да се служи станом по чл. 125. Сасвим је погрешно тумачење Новаковића, који и у томе види доказ да је Атонска версија постала у почетку ХМ в., кад је тобоже „реч жупо почела излазити из обичаја“ (Нов. Зак= СХХХЛ.). Реч „жупа“ позната је ХУ веку исто кае и ХЛМ (в повеље деспота Стефана из г. 1394—1402 и г. 1405, Нов. Зак. Сп. 490 и 461), исто као и у ХУМ („сБ веесбми жупамиим сели и оправданјем тбх прбдбл“ пише г. 1656 пећска патријаршија, Годишњ. Чуп. 1Х, 20). ·

2) „И ввсако нечестике попврано бљеств и оустраши се, роуцђ оубо отвсбкоше се неправрдвствугошиихђ и зла простиравемћ, праввдђ же процВБТШИ и плодђ носивбши. Не изгонеаеше скорђ кеснешааго, ниже богатњги оубогааго, ниже прђвзимааше прђввзмагакен прбдблео ближБниих, ниже исхождааше мБчђ веземожнињхњ ниже праведнеихђ крбвђ проливааше се,“ То место наводи Ст. Новаковић п у Зак стр. СХХИХ и у Синт. М. Вл стр. ХХУЖММ; уп. Гласник ХЕП, 282 —9283.

5) „СБ бо благочвстивеи по пророку глаголошу творааше сице рекњг „Неправдоу везненавидђхђ и омрђађ ми, законђ же твои врзлзобихђ“. Тако бо